subota, 26 septembraApa-press vam želi dobrodošlicu!

BOEMI, ILI NEŠTO DRUGO, SVEJEDNO, LJUDI IH PAMTE

Piše Jovan Banjac

PAVLE – PAJO – DIVIĆ KAFANSKI BOEM KOGA SE MNOGI SEĆAJU

ZORICA UZDRMALA APATIN

Apatin je od čuvene kolonizacije pa do danas imao približno oko 20.000 stanovnika, sa okolnim selima, između 30.000 i 32.000 žitelja. Većinsko stanovništvo čine Srbi, koji su ovaj kraj masovno naselili u periodu od 1946. do 1950. godine prošlog veka. Kada su pomenutih godina iz „vlaka bez voznog reda“ izašli kršni Krajišnici, uglavnom poreklom iz Like i Banije, odmah je bilo jasno da će narednih decenija biti materijala za pisanje o dogodovštinama ljudi koji su oduvek voleli šalu, smeh i plenili su nekom dobrotom. Naravno, ima tu i drugih ljudi o kojima su se plele slične priče. Da li su oni bili boemi svog vremena, ili nešto drugo, sasvim je svejedno, nepobitna je činjenica da ih ljudi još uvek pamte. Kroz vaj serijal pokušaćemo da ih se prisetimo da napišemo nekoliko redova o načinu na koji su vodili svoj život. Moran priznati da sam često sedeo u društvu takvih ljudi i na neki način im se divio, jer su bukvalno bili rođeni za sve. Najveći deo vremena provodili su po kafanama, ali su pored toga bili vredni ljudi, dobri domaćini i roditelji.

Kada sam sasvim slučajno svratio u kafanu na izlazu iz Svilojeva prema Apatinu, za stolom sam zapazio kako sedi jedan stariji gospodin koji je ispod oka pratio sva zbivanja oko sebe. Držao je pod kontrolom ćitavu situaciju. Videlo se da zna šta želi i da je “premazan” svim bojama. Na sebi je imao crno odelo, belu kao sneg košulju, oko vrata mu je bila  kravata na “tanak” čvor ali ne zategnuta, proseda i pedantno očešljana kosa, odavale su sliku gospodina, ali i čoveka koji je prošao svašta kroz život. Znatiželja me vukla da po svaku cenu saznam ko je dotični. Tiho sam upitao jednog od gostiju da li ga poznaje, a umesto diskretnog odgovora, začuo se smeh upitanog čovek koji je delovao pomalo zaprepašćen: – Zar ti ne poznaš čika Paju? Pa on ti je prijatelju najzaje…… čovek u okrugu. On je gazda kafane.

Bio je to moj prvi susret sa Pavlom Divićem, čovekom koga smatram istinskim boemom svog vremena. Mada je bio u poodmaklom životnom dobu, pamćenje ga je odlično služilo, a pomalo hrapavim glasom i donekle “lalinskim” naglaskom odmah mi je dao do znanja da kafanu ceni i da je ona za njega institucija i mnogo više od objekta koji mu je obezbeđivao životnu egzistenciju. Nakon toga, često sam znao sesti u auto i odvesti se do Svilojeva gda sam u drušvu čika Paje Divića provodio nezaboravne sate. Ispričao mi je na desetine dogodovština koje ću pamtiti dok sam živ. Međutim, mene je najviše interesovala ona o čuvenoj pevačici Zorici koja je zaludela čitav Apatin. Tu priču sam objavljivao u više medija, ali ima detalja koje mi je čika Paja ispričao i koje nisam preneo do sada. Afera o pevačici Zorici koja je, čim se pojavila, postala popularna u krugu muškaraca, drmala je ceo grad, a na pomolu je bilo i nekoliko razvoda brakova.

Plesačica

-Znaš, mnogi su se hvalili kako su bili sa Zoricom i kako je ona poludela za njima. Nisam sumnjao u reči tada uglednih ljudi koji su se kleli da su proveli noć sa njom. Tih dana sam se naslušao raznih švalerskih priča, krajnje ozbiljno mi je pričao čika Paja, inače svojevremeno vlasnik nekoliko kafana širom opštine.

Stariji Apatinci znaju da je ta pevačica bila hit i da su mnogi svraćalu u kafanu kako bi stupili u kontakt sa njom. Bila su to vremena kada su švaleri bili na visokoj ceni, odnosno kada su mnogi težili da se o njima priča kao zavodnicima. A kada se saznalo da je Zorica ipak muškarac i da se zove Nikola Dragojlović, da je iz Bjelog Brda nedaleko od Osijeka, nastao je pravi haos i većina njih mesecima nije dolazila u kafanu.

-Dok je policija nije uhapsila, kafana je bila prepuna. To se pilo, trošilo nemilice, ma ne mogu ti opisati kakvo je to bilo ludilo. A, da budem iskren, znala je zavesti muškarce. Bila je lepa, a dok je pevala, kao slučajno je kukovima dodirivala posetioce. Uz pesmu “Čičo,čičo” uzimala im je pare koje su oni galantno davali. Kada bi sela za nečiji astal, sutradan bi taj već pričao kako je bio sa njom. Nakon hapšenja, promet mi je naglo opao, ali smo za uzvrat imali priliku da se šegačimo i prepričavamo ono što smo videli i čuli, rekao mi je Divić.

Razotkrivanje Dragojlovića usledilo je nakon što ga je prepoznao neki šofer i prijavio ga policiji. Smatrao ga je prevarantom koji se lažno predstavljao. Dragojlović je u to vreme imao 21 godinu i prvi put je žensku odeću obukao godinu dana ranije za vreme poklada, kada se, prema drevnim običajima, u njegovom selu ljudi maskiraju i oblače u raznu odeću. Ustanovio je da u ženskoj haljini liči na lepu devojku. Zato što je dobro pevao, sinula mu je ideja da u kafanama nastupa kao pevačica. Prvi nastupi su ga ohrabrili, ali je u Slavoniji brzo provaljen, pa je krenuo u Vojvodinu. Pre Apatina proveo je mesec dana u Sonti gde je takođe nastupao pod umetničkim imenom Zorica.

-Najinteresantnije u celoj toj priči je događaj koji je usledio dan nakon hapšenja. Sedeo sam u kafani koja je bila prazna, a na vratima se pojavio jedan moj poznanik, ne bih da mu spominjem ime. Video sam da je rasčupan, raskopčane košulje i prednji deo kaiša na pantalonama mu je visio, kao da se žurio kada ih je zakopčavao. Seo je za moj sto i odmah počeo priču kako je do sada bio sa Zoricom. Mislio sam da se šegači i da je upoznat sa detaljima od sinoć, ali sam brzo shvatio da on o tom događaju ništa nije znao. Pošto mi je bilo dosadno, prihvatio sam “igru” i upustio se u priču sa njim. Moram priznati da sam ga viđao u nekoliko navrata da je sedeo sa Zoricom i da su ćaskali, ali sam isto tako znao da me sada laže. A on je bio jedan ugledan čovek u Apatinu, na položaju i ko bi rekao da je sklon takvim lažima. Dok sam ga slušao on je naručivao nekoliko tura pića. Zanesen u svoje izmišljene ljubavne afere išao je do najsitnijih detalja koje su navodno radili on i Zorica. Konobarica je takođe čula celu priču, jer je on to pričao glasno, smejao se čika Paja i nastavio da mi prenosi ono što se kasnije desilo.

-Znaš Pajo, kazao mi je, kada sam joj stavio ruku u gaćice, bila je sva u goloj vodi. Dalje nisam mogao da ga slušam pa sam ga upitao da li je tamo našao “patka”. Kakvog patka Pajo, jesi poludeo. To je strašna ženska. Morao sam se nasmejati i rekoh mu da je Zorica muško i da je privedena u policijsku stanicu. Nije mi verovao, ali je počeo da menja boju u licu. Moje reči potvrdila je i konobarica, a on jadan poče da crveni. Mislio sam da će mi umreti za stolom. Kao naručeni, na vratima su se pojavila dva policajca. Odmah su nam prišli i saopštili da je Nikola, odnosno Zorica, saslušan i da je dobio prijavu. Moj prijatelj samo što nije propao u zemlju, a ja se nisam mogao suzdržati od smeha. Smejao sam se toliko glasno i slatko da su mi krenule suze na oči.

Interesovalo me je kako je završio razgovor i šta se nakon toga desilo sa apatinskim uglednim čovekom.

-Kada je čuo istinu rekao mi je, Pajo brate, nemoj o ovome nikome pričati. Šalio sam se. Biću ti doživotni dužnik. Nemoj da budem predmet zezanja. Šta sam drugo mogao, nego da ga ohrabrim i kažem da nije jedini koji mi je pričao slične priče. Otišao je u toalet, udesio se i napustio kafanu. Dugo se posle toga nismo videli, jer je verovatno isto to pričao drugima, pa ga je bila sramota izlaziti među ljude.

Inače priča o čuvenoj Zorici – Nikoli, stara je više od četiri decenije, ali se rado priča među starijim Apatincima.