petak, 3 julaApa-press vam želi dobrodošlicu!

BRATSTVO 1946 FUDBALSKI FENOMEN

Piše Jovan Banjac

SAČUVALI UGLED I OBRAZ OPŠTINE!

Godinama unazad apatinska opština ima svoj prostor u vrhu srpskog fudbala. Nekada je to bila Mladost koja je dospela čak do elitnog društva i bila na pragu izlaska na međunarodnu scenu.U to doba Apatinci su važili za jedan od najorganizovanijih klubova u državi i njihova dominacija trajala je skoro deceniju. Iza ovog sportskog kolektiva stajali su jak sponzor, Apatinska pivara kao i ceo grad. Imala je uprava kluba mogućnost da angažuje vrhunske igrače iz cele Srbije, a i šire, budžet koji je dozvoljavao rad jedne od najboljih fudbalskih škola, dovođenje priznatih i poznatih stručnjaka, zimske i letnje pripreme po programima koje su sačinjavali eminentni treneri, uslove za rad koje skoro da niko u Srbiji nema, a zašto kriti, i sjajna primanja. Sve ovo trebalo je da doprinese da klub postane stabilan i da iz svoje baze crpi igrače koje će kasnije, uz određena obeštećenja, ustupati klubovima iz vrha srpskog fudbala i živeti od toga. Bile su to godine kada je bilo para u fudbalu i kada je loža stadiona bila pretesna za političare i funkcionere koji su dolazili na utakmice, a usput obećavali kule i gradove. Većina njih nije poznavala ni jednog jedinog fudbalera, ali im to nije smetalo da se ističu, i bome, dobro jedu i piju na račun kluba. Činilo se da je Mladost klub koji će večno trajati i koji ima budućnost, ali…

Ovi redovi neće biti usmereni ka tome šta se izdešavalo i zašto je Mladost bankrotirala, samim time dospela da bude izbačena u najniži rang takmičenja, već da se povuče jedna paralela Mladost – Bratstvo 1946!

Problemi unutar Mladosti doprineli su da se igrački kadar rasturi i skoro svi su potražili novu sredinu, pa su odlazili bez ikakvog obeštećenja. Naišla je kriza koja je iz dana u dan vukla klub u ponor, a rešenja nije bilo. Najveći problem je naišao u rasulu mladih koji su odustajali od fudbala, pa je kvalitet naglo opao, a i Mladost, dok je bila moćna, većini svoje dece je okretala leđa. A bilo je kvaliteta. U jednom momentu su čak pet mladića bili na pragu prvog tima srpskih vrhunskih klubova, Mandić i Divjak u omladincima Partizana, Medić u Crvenoj zvezdi, Ćopić u OFK Beogradu, Uzelac u Vojvodini, a ako se njima dodaju i ostala deca koja su završila omladinski staž u Mladosti i kasnije zaplovili u superilgaškim vodama, poput Kosanovića, Liščevića, Milića, Tomanovića… onda je jasno da se moglo mnogo bolje.

I on voli svoju Prigrevicu: Bogdan Obradović i nažalost prerano preminuli Goran Nesvanulica – Klipi –

Činilo se da nakon ovog kraha više nikada neće naići klub koji bi mogao u fudbalskim krugovima na dostojan način da prezentuje ovu sredinu. Na sreću onih koji vole fudbal pojavio se fenomen zvani Bratstvo 1946! Samo oni koji nikada nisu bili aktivni u sportu, a pre svega u fudbalu neće razumeti reč FENOMEN, jer je u srpskom fudbalu biti jedinka i uspeti, nešto što se retko viđa. Bez podrške političara, lokalne samouprave, jakih sponzora i velikog klupskog budžeta, u našem fudbalu je skoro nemoguće ostvariti dobar rezultat. Dugogodišnje loše navike da se bez stvaranja „legije stranaca“ i velike pomoći sudija ne može uspeti, demantovalo je Bratstvo 1946 iz Prigrevice.

Od pamtiveka ovaj, dugo godina pomalo zapostavljen sportski kolektiv, je vitalne funcije unutar kluba poveravao nekadašnjim igračima, ljudim iz sela i onima koji vole klub. Zadovoljavali su se igrači iz Prigrevice „mrvicama“ od velikog kolača namenjenog za razvoj sporta, odnosno fudbala, pa nisu mogli nikada da osveže svoje redove i stvore ekipu koja bi ostvarila veći domet od, u dva navrata, ulaska u Vojvođansku ligu. Kratko su se zadržavali u tom stepenu takmičenja, jer koliko para toliko muzike. A onda je naišao dan koji je oživeo selo, povratio gledaoce na tribine stadiona, nekada poznatog kao „kozji papak“, a danas mesta sa svim pratećim objektima i imenom jednog od najzaslužnijih za razvoj fudbala u Prigrevici Gorana Nesvanulica – Klipija. Došao je dan koji je vratio nadu da će oživeti fudbal ne samo u Prigrevici, već i u okolini.

Ključna ličnost je Saša Korać, sportski direktor Bratstva 1946 koji je svojim angažovanjem i odlukom da finansijski pomogne klub, uveo niz novina koje su donele rezultat za ponos kompletne opštine. Prigrevčani krupnim koracima gaze iz tadašnje Područne lige Sombor ka novim uspesima. Poučen ranijim greškama mnogih klubova, ne dovodi skupe igrače iz dalekih mesta, već pre svega daje poverenje mladićima iz Prigrevice, Apatina, Sombora, kao i okolnih sela. Dobra organizacija, uz klupsku disciplinu, gde sa zna ko šta radi, Prigrevčani počinju da ruše sve pređašnje rekorde ovdašnjih liga. Na ključna mesta postavljeni su ljudi od poverenja, ali i iz sveta sporta, tačnije fudbala, koji znaju šta je slast pobede. U klubu nema mesta za političare koji znaju jedino obećavati, već su tu oni koji su uz prigrevački fudbal od detinjstva.

Povezano:  NA TURNIRU U ČONOPLJI NIŠTA NOVU, PUNO GOLOVA, LEPIH AKCIJA, TENZIJA...
Preporodio klub, sportski direktor Saša Korać

Mnogi će se upitati zašto je ovakav naslov teksta i zašto toliko laskanja jednom klubu. Ovi redovi nisu namenjeni nikakvom laskanju, već isključivo da se objesne neki bitni detalji koji zaslužuju mnogo više od teksta ukrašenog lepim rečima.

Bratstvo 1946 se upustilo u lalvovsku borbu sa ekipama koje su materijalno jače, tradicionalno neuporedivo moćnije, istorijski bogatije i koje imaju veliku i nesebičnu pomoć van terena. Sve to je trebalo pobeđivati, dokazivati ljudima da je Prigrevica postala fudbalski centar i da se tu na tom stadionu, koji je nekada bio u rangu onih „vrućih“, može nesmetano igrati. Dati im do znanja da su dobrodošli, ako su im namere sportske i iskrene, a paralelno raditi još puno toga. Adaptirati stadion, stvarati tim za velika dela i sačuvati mlade u selu. Svi oni koji su imali koliko toliko afiniteta i koji su na neki način imali fudbalsko znanje, mogli su da se oprobaju. Prigrevčani su im dali priliku da to dokažu. I na kraju, u svom ovom lepom i ono što je ružno, sve su to morali uraditi bez ičije pomoći. U najtežim trenucima grad i oni koji su trebali da brinu o rezvoju sporta okrenuli su im leđa. Činili su sve da Bratstvo 1946 doživi istu sudbinu kao Mladost. Ipak, sve se dobro završilo. Bratstvo 1946 je uspelo da se sačuva i već naredne sezone krene ka najvećem uspehu kluba, osvajanju titule prvaka Srpske lige Vojvodina.

Sreten Jele Vilotić, trener Bratstva 1946

Često čujem gde se mnogi navodno čude, u stilu: pa zašto su bili prvi ako neće da idu u Prvu ligu?

Naravno, odmah slede komentari koji u stranu guraju sve uspehe, pa se isključivo traži „dlaka“ u jajetu. Niko se nije upitao ko je spreman da finansira najskuplji stepen takmičenja u Srbiji? Da li je neko pružio pomoć ovom klubu?

Ono što me posebno nateralo da napišem ove redove leži u činjenici da je, bez obzira na sve glasine, put do uspeha Bratstva 1946 čist kao suza. Često sam u društvu tih ljudi koji vode klub i znam da se maksimalno zalažu za regularnost prvenstva, koliko se iskreno raduju svakom postignutom golu i osvojenom bodu, a u ušima mu odzvonjavaju reči Saše Koraća: – Kupovina bodova i nameštanje utakmica samo rasturaju klub. Igračima to prelazi u naviku i gube kvalitet.

Retkost je čuti ovako nešto u srpskom fudbalu. Još je ređa situacija da se prednost daje svojim igračima i stručnjacima, jer je kod mnogih uspeh opsesija i ponekad se ne uspevaju zaustaviti u želji za dokazivanjem. Iz tog razloga, oni koji vole sport, kojima je uspeh celokupne opštine prirastao srcu i koji žele dobro mladim ljudima, neka podrže klub koji je jedna svetla tačka ovog društva. Trebamo imati na umu da je to mesto u kome mladi, kroz bavljenje fudbalom, mogu postati primerni ljudi, što nam počinje nedostajati.

Sve pohvale Saši, Breni, Goranu, Mirku, Igoru, Budi, neprežaljenom predsedniku Goranu Nesvanulici … na istrajnosti i trudu koji su uložili, gde su često zapostavljali lične obaveze, a sve u cilju da se u pozitivnom kontekstu pročuje ova opština. Oni su ljudi kojima je Prigrevca u srcu i tako se ponašaju. Svaka čast!