subota, 19 septembraApa-press vam želi dobrodošlicu!

BRATSTVO 1946 UOČI POSLEDNJEG KOLA SRPSKE LIGE VOJVODINA

Piše Jovan Banjac

PREVAZIŠLI SVE PROBLEME I OPET SU JAKI!

Pisati na prečac o istoriji nekog sportskog kluba koji iza sebe ima višedecenijsku prošlost bilo bi krajnje neozbiljno, ali trenutni uspesi i rezultati obavezuju svakoga ko se bavi pisanom reči da u najkraćim crtama napomenuti ono što se dešavalo i što je vinulo klub u sportsku vasionu. Ono što su čelni ljudi prigrevačkog Bratstva 1946 uradili ne samo da je za pohvalu, već zaslužuje posebnu pažnju sportske javnosti. U poslednjih šest sezona, od kada su dobili stabilnu upravu kluba, sportskog direktora i finansijera Sašu Koraća, uspeh je išao vrtoglavom brzinom, iz donjeg dela tabele u Područnoj do vrha Srpske lige. Tako nešto uspevali su da urade samo klubovi iza kojih su stajali ogromni giganti, moćne lokalne samouprave i jaki političari.

Bratstvo iz sezone 1949/50.(s leva na desno) Milan Basta, Jovan Nađ, Lanji Kalman, Bogdan Sudžuković, Rade Čović, Stevo Miljanović, Dane Kalinić, (čuče) Dušan Diklić, Bogdan Čović, Dragan Potkonjak i Ilija Ilić

A onda su krenuli uspesi i proslavljali se ovako!

Sve je krenulo ovako

No, da krenemo nekim redosledom. FK Bratstvo osnovano je 1946. godine. Kao i u mnogim drugim mestima gde su se doselili kolonisti, tadašnji Centralni komitet Jugoslavije insistirao je da se među žitelje omasovi sport. Fudbal je zbog popularnosti Moše, Tirketa i ostalih reprezentativaca nekadašnje Kraljevine Jugoslavijetada bio u prvom planu, pa je razumljivo da su se i Prigrevčani masovno uključili u svaj novoosnovani klub. Za mnoge mladiće koji su u tadašnji Sent Ivan došli iz brdovitih krajeva Banije i Like bio je to prvi kontakt sa loptom i velikim travnatim terenom, ali su brzo počeli da uče. Možda nisu bili sjajni, ali su njihovi prvi potomci počeli da skreću pažnju na svoj talenat, među kojima se posebno izdvajao Miloš Cetina, kasnije vrhunski prvoligaški fudbaler koji je ostao upisan u istoriju banjalučkog Borca kao prvi strelac golova na zvaničnoj međunarodnoj utakmici.

Za večnu uspomenu, Klipi i nekadašnji kapiten Dejan Ćuća

Nezahvalno je nabrajati imena onih koji su znali da se “loptaju”, ali na osnovu onoga što su uspeli kroz karijeru svakako da se moraju pored Cetine još istaći Umiljendić, M. Basarić, G. Panjević, Saša Korać, Predrag, Mirko i Dragan Ostojić, Ćuća, braća Budimir i Branislav Bobić, Mandić, M. Paunović, Baljak, Dragoljub i Aleksandar Popović, Miloš i Nikola Vladetić, Kovčin, Aleksandar i Igor Narančić, Đukić, Došen… (izvinjavam se ako je neko zaboravljen). Svi oni su na neki način dali doprinos opstanku kluba, ali su imali nesreću jer se nikada nisu uspeli okupiti na jednom mestu, odnosno istovremeno igrati za najomiljeniji klub. Za većinu njih prelazak u apatinsku Mladost bila je čast, gde su uglavnom bili standardni prvotimci. Njihovu igru krasile su mnoge pozitivne osobine, a važili su za neustrašive i neprikosnovene borce na zelenom tepihu. Klub je delio sudbinu većine seoskih ekipa, odlazak talentovanih igrača i besparica. U takvim neregularnim uslovima bilo je veoma teško sačuvati bitisanje kluba, ali je poznato da su Prigrevčani privrženi svom selu i da ga istinski vole, pa su se mnogi klupski funkcioneri žrtvovali da ga sačuvaju od totalne propasti. Svakako da treba istaći dugogodišnje sportske radnike Radu Rajšića Čilu, Mileta Resanovića, Nikolu Kneževića pod čijim vođstvom je klub ušao u nekadašnju Vojvođansku ligu i čoveka koji je ostavio najupečatljiviji utisak kako radom tako i odnosom prema sportu, prošle godine preminulom Granu Nesvanulici Klipiju.

KLIPI I PANJEVIĆ PREKRETNICA U RADU

U godinama postojanja kluba, uglavnom je bilo teško raditi. Besparica u celokupnom društvu je činila svoje. Seoski klubovi dobijali su minimalna sredstva za rad, pa su mnogi bili primorani da ih gase jer nisu mogli da opstanu u svetu sporta gde se pojavilo privatno ulaganje para. Tadašnja PIK Prigrevica je bila veoma blizo takve odluke. Put do ambisa bio je kratak, skoro na pomolu, ali je sreća za čitavo selo da su na vitalnim klupskim funkcijama bili ljudi koji vole sport, klub i Prigrevicu, predsednik Goran Nesvanulica – Klipi- i dugogodišnji igrač i trener Goran Panjević. Bezizlazna situacija ih je naterala da donesu sudbonosnu odluku za prigravački fudbal. Odlučili su da se obrate za pomoć nekadašnjem fudbaleru, dobrom drugu i uglednom poslovnom čoveku Saši Koraću za savet i pomoć.

Podržao rad kluba, sportski direktor Saša Korać

Na takav korak smo bili primorani, jer smo se nalazili pred gašenjem. Besparica, skorman igrački kadar, teren u očajnom stanju, nedovršene klupske prostorije i još milion drugih problema opterećivali su naš rad. Nisam verovao da će sastanak trajati toliko kratko i da će biti efikasan. Saša nam je dao zeleno svetlo za rad i sve je već narednih dana išlo na bolje, sećam se detalja razgovora sa nikada preboljenim Klipijem.

Zadovoljni napuštaju teren, fudbaleri Bratstva 1946
I on je nosio dres Bratstva 1946 Miroslav Paunović

Priroda posla me je obavezivala da u životu radim sa mnogim sportistima, klubovima, sportskim radnicima, poslednjih godina i političarima, ali ne pamtim da sam imao kontakt sa iskrenijim osobama od ljudi koji vode Bratstvo 1946. To je kolektiv koji po radu, organizaciji i svemu ostalom zaslužuje posebnu pažnju. Bez ikakve podrške moćnika i gde je data reč ZAKON, ovaj klub obara sve rekorde. Tajna uspeha je toliko jednostavna da bi je svako mogao prepisati i uvrstiti u svoj statut, jer se u Bratstvu 1946 zna ko šta radi i koje su mu obaveze. A prisećanja radi, pre samo šest sezona ovaj klub je bio na ivici propasti i gašenja. Jedan sastanak od pet minuta promenio je sudbinu celokupnog sela, a iskreni da budemo i cele opštine. Dva Gorana, Nesvanulica i Panjević zasukali su rukave i krenuli u veoma ažuran posao.

Panjević je bio zadužen za sastav tima, ali je želja Koraća bila da se niko od igrača ne otera iz kluba i da se svakome ukaže prilika da se dokaže. Prioritet su imali Prigrevčani i Apatinci, kao i igrači iz okoline Sombora, Stapara, Riđice, Sivca… Dugogodišnje igračko i trenersko iskustvo nekadašnjeg sjajnog fudbalera Gorana Panjevića doprinelo je da se polako selektiraju oni koji su spremni za velike rezultate.

Nije bilo lako. Moralo se voditi računa o svakom pojedincu, a postavljeni ciljevi nisu dozvoljavali opuštanje u radu niti slabosti u igri. Znao sam da će se tome jedan deo igrača protiviti, ali sam isto tako znao da sve što radimo da je u interesu fudbala. Pojačali smo treninge, uveli niz novina i počela je selekcija onih koji sve to mogu izdrđati i onih koji su sami odlazili, rekao mi je svojevremeno Panjević.

Trio trenera, Popović, Panjević i Gavrilović
Nikola Vladetić

Verovatno da je jedan od klučnih momenata angažovanje odanog i veoma vrednog Živote Gavrilovića za rad sa ekipom. On je najpre pomagao Panjeviću, a onda i u više navrata samostalno vodio prvi tim. Popularni Žićo je poznat po tome da je veliki radnik i da je kroz fudbal stakao ogromno znanje, koje rado prenosi na mlade. Trenerski tandem Panjević – Gavrilović, uz pomoć neumornog predsednika Nesvanulicu i podršku sportskog direktora Saše Koraća, Bratstvo 1946 kreće ka fudbalskim visinama i ostvaruje nešto što je malo ko mogao da očekuje. Panjević je kao trener bio zadužen za stvaranje moćnog tima i on je u dogovoru sa Žićom, uglavnom selektirao igrače, koji su morali da pored fudbalskog znanja poseduju i ljudske kvalitete kako bi se mogli uklopiti u celokupan sistem kluba. Naizgled lak posao, ali je to bio zahtevan i veoma odgovoran zadatak, jer se u hodu moralo mnogo toga promenjti. Od loših navika, do uvođenja pobedničkog mentaliteta, što ponekad zna biti otežavajuća okolnost za rad.

Povezano:  GORAN POTKOZARAC: FK ČSK-PIVARA DRUGA KUĆA...

UTEMELJENI RAD, RED I DISCIPLINA

Golman Nikola Ićitović
Uvek uz klub
Prigrevica i Bratstvo 1946 uvek u srcu

Procena Panjevića da mu za uspešan rad treba pomoć u vidu trenera saradnika sa znanjem za taj poziv i angažovanje Živote Gavrilovića uz pomoć Dragoljuba Popovića ispostavila se kao pun pogodak. Započeo je serijal pobeda sa kojima su rušeni svi rekordi ovdašnjih liga. Već u prvoj sezoni oboren je višedecenijski rekord Područne lige, a onda i svih ostalih. Ekipa je delovala moćno, samouvereno, a krasila je disciplina, što je za mnoge bilo iznenađenje veće od svih uspeha. Veoma bitan segment u celokupnoj priči o uspešnom Bratstvu 1946 je činjenica da je na insistiranje Koraća data šansa svim igračima sa ovih prostora da izbore mesto prvotimca i da budu deo tima. Stiče se utisak da su povremeno bili privilegovani i da se na njih klub najviše oslanjao. Omogućeno im je da pored omiljenog sporta poprave i lični budžet zaradom igrajući za Bratstvo 1946. Ta praksa je bila i sa trenerima, pa su vremenom svoje trenersko umeće mogli da pokažu, porad Panjevića, Gavrilovića, Popovića i Slobodana Cvetićanina, još Dragi Bogić, Slobodan Bačić, a sada i Sreten Vilotić.

Sećam se da mi je na pitanje šta je sve neophodno za takav uspeh, Saša Korać odgovorio:

Nema nekih specijalnih tajni kod uspeha. Rad je osnova svega, neophodna je disciplina i uzajamno poverenje. Mi nemammo nikakvih fudbalskih „zvezda“ unutar kluba i svi imaju ravnopravan tretman. Procenjujemo koliko se ko zalaže i koliko je svakom pojedincu stalo do ekipnog uspeha. To vrednujemo, a onima koji žele da iskaču van klupske discipline se zahvaljujemo na saradnji. Nema tog pojedinca koji je vredniji od kolektiva. Samo onaj koji podredi individualne kvalitete klupskom uspehu dobro je došao, kategoričan je kao uvek bio Korać.

Prigrevčani su prošle sezone osvojili titulu prvaka Srpske lige Vojvodina, ali su odustali od ulaska u viši stepen takmičenja. To je za mnoge bila tema broj 1, jer su počele da kruže razne priče, pa je bilo neophodno uputiti pitanje na pravo mesto.

Novoizgrađene tribine
Miloš Cetina (bela trenerka desno) dolazi da gleda uspehe nekadašnjeg kluba

Puno smo uradili na uređenju infrastrukture stadiona, ali nismo sve dovršili. Iz tog razloga ne bi mogli da igramo na našem stadionu, a ne vidimo svrhu da se takmičimo u nekoj ligi bez podrške vernih navijača. Žalim da naglasim da je kompletno rukovodstvo Bratstva 1946 iz sela i nama je Prigrevica u srcu. Sve ovo što smo uradili je zbog dece iz sela i okolnih mesta. Želimo da im omogućimo nesmatan napredak i klub u kome mogu igrati kvalitetan fudbal i na najboljem smo putu da to ostvarimo, bio je to odgovor Aleksandra Koraća, čoveka koji je najzaslužniji za renesansu fudbalske igre u zapadnobačkom okrugu.

I zaista, stadion koji je nekada bio na ivici dozvoljenog za igru sada izgleda besprekorno. Sve je na svom mestu, od terena, preko tribina, svlačionica do sudijskih i delegatskih prostorija.

SMRT GORANA NESVANULICE POTRESLA SVE U KLUBU

Ekipa Bratstva 1946 a iza slogan koji prati klub kao i slika za sećanje na Gorana Nesvanulicu
Ognjen Šveljo

Prigrevčani su u ovu na izmaku sezonu ušli sa epitetom prošlogodišnjeg šampiona. Taj uspeh ostvaren je pod vođstvom trenera Slobodan Bačića i proslavljen je na najbolji mogući način. Celo selo se veselilo, jelo se i pilo do jutarnjih sati. Proslava kakva odavno nije viđena u Prigrevici. Gosti iz svih okolnih mesta i gradova došli su da obeleže nesvakidašnji uspeh seoskog fudbala. Start sezone nije bio po volji kluba. Na mesto trenera postavljen je nekadašnji internacionalac, igrač mnogih klubova između ostalih apatinske Mladosti i beogradskog Partizana Zoran Ćirić. Videlo se da igra nije po volji publike, a počeli su i bodovi da se osipaju. Uz to deljenje (ne)pravde od strane Marka Delibašića iz Vrbasa u ključnoj utakmici protiv Borca iz Sakula uticalo je kasnije na ishode još nekoliko utakmica. Dogovoreno je da se sporazumno raskine saradnja, a brigu o prvom timu su preuzeli Gavrilović i Korać. Kernula je serija pobeda, Bratstvo se brzo vratilo na kolosek uspešnosti, a onda kao grom iz vedra neba došlo je saznanje da je 24. septembra 2017. godine iznanada u 47. godini sa životne scene otišao naš dragi i voljeni prijatelj Goran Nesvanulica, koga smo iz milja zvali Klipi. Tuga i neverica, jer je samo dan pre toga proslavljao pobedu sa svima nama. Igrači, uprava, navijači i svi koji su ga poznavali nisu krili tugu i suze za čovekom koji je veliki deo svog života ugradio u FK Bratstvo 1946. Taj detalj je poremetio kompletnu situaciju, ali su Prigrevčani dokazali da su veliki klub. Pored svih počasti koje zaslužuje takav čovek, od ispraćaja do večnog pominjanja, jer je stadion odmah dobio po njemu ime, ekipa je nastavila da ređa pobede.

Sreten Jele Vilotić
Kapiten Srđan Vuković
Pouzdavi Branislav Vejnović
Aleksandar Popović

U polusezoni Prigrevčani su raskinuli saradnju Aleksandrom Ćovinom, Damirom Božičićem, Zlatkom Liščevićem i golmaom Nikolom Studenim a na mesto šefa stručnog štaba dovden je Sreten Jele Vilotić koji uspešno obavlja tu funkciju i stvara tim za nove poduhvate. U ovim redovime se nikao ne smeju zapostaviti sadašnji igrači koji su izneli veliki teret igranjem u Srpskoj ligi. Predvođeni kapitenom Srđanom Vukovićem, tu su još Nikola Ićitović, Zoran Jovanović, Aleksandar Leđanac, Vladimir Bajčev, Branislav Vejnović, Aleksandar Nosković, Aleksandar Popović, Nikola Makar, Nenad Bursać, Dragoslav Sremčević, Ognjen Šveljo, Dejan Stanković, Nikola Vladetić, Stefan Mišković, Goran Martinović, Bogdan Stamenković, Zoran Stojšić, Stefan Ožegović, bili su tu još Srđan Grabež i Danijel Faber, kao i nekoliko mladića koji vrebaju svoju priliku u narednom periodu.

Aleksandar Nosković

Ima prostora da se u pozitivnom kontekstu piše o velikim delima ovog sportskog kolekitiva još puno, ali bi se uvek zaboravilo nešto. Sadašnji novi predsednik Predrag Ostojić – Brena, kao i sekretar kluba Igor Narančić veoma uspešno obavljaju svoje funkcije, što je pokazatelj da ćemo se već od avgusta ponovo radovati novim pobedama, verovatno i pohodu na novu titulu Srpske lige Vojvodina.

Za kraj jedna poruka, ostanite takvi i neka vam je sa srećom od prvog sudijskog zvižduka! Dokazali ste u prošlom kolu pobedom u Sremskoj Mitrovici, koja je omogućila lakši opstanak u Vojvođanskoj ligi apatinskoj Mladosti, da su svi negativno komentari obična trać i da ste klub koji sa ponosom može da nosi opravdano dodeljeno priznanje „hit“ vojvođanskog fudbala!