subota, 6 martaApa-press vam želi dobrodošlicu!

DINAMO IZ SONTE – ISTORIJA DUGA 94 GODINE

Naš veliki prijatelj, ali i sjajan poznavalac istorije sporta na ovim prostorima, novinar i urednik, autor mnogih knjiga… Dušan Kolundžija poslao nam je ovaj tekst iz istorije sonćanskog Dinama. Ovo je veoma dragocen podatak, jer se malo zna o klubovima koji nemaju preterano uspešnu istoriju

Živa enciklopedija, Dušan Kolundžija

Dinamo Sonta

Polovinom 1927. godine pokrenuta je inicijativa da se osnuje Sportski klub “Slavija” u Sonti. Inicijator je bio imućni veleposednik Geza Greber sa nekolicinom bogatijih ljudi u selu. Tako je Greber izabran za prvog predsednika, blagajnik je Josip Merkl, a rukovodilac ekipe bio je Zdravko Živković, direktor osnovne škole. Ubrzo je došlo do smene na čelu kluba, pa je Grebara zamenio Živković. Bilo je to vreme kada je ovakvih “divljih” klubova bilo dosta u okolini. Reč je o onima koji nisu bili zvanično registrovani niti su bili uključeni u sistem takmičenja. Uglavnom su odigravali prijateljske utakmice. Nije se ni treniralo u današnjem smislu već su se skupljali mladići kada se zakaže utakmica. U ekipi su uglavnom bili sluge sa salaša i u  drugim selima koji su nedeljom ili praznicima dolazili kući na utakmicu a posle nje vraćali se svakodnevnim poslovima. U početku, ovu novotariju mladića nisu odmah podržali meštani tako da njihovim utakmicama nije prisustvovao veliki broj gledalaca.  Naročito su kritički bili raspoloženi stariji meštani, posebno zato što su se fudbaleri skidali u “donji veš” što je smatrano neprikladnim.

            Sonta-Doroslovo 2:1 (Uj hirek, 5.7.1932.)

Krajem 1933. godine klub se našao u situaciji da se ugasi jer više nije bilo nikakvih uslova za rad. Oprema je bila raznolika, čak ni svi fudbaleri nisu imali sportsku obuću, neko je zato igrao bos ili u opancima. Sve do 1936. godine klub nije imao nikakvih aktivnosti.. Tada su opet neki mladići pokušali da se skupljaju i igraju “na dva gola”. Tek 1938. inicijator novog osnivanja kluba bio je žandar Joja (Josip Zec), koji je postao i predsednik. U najužem rukovodstvu bili su i zemljoradnici Ivan Kozbašić Pinter, Antun Miloš Ćućura i Josip Vidaković Jorge.

            U to vreme Prigrevica i Srpski Miletić imali su jake ekipe, zahvaljujući imućnim Nemcima koji su finansirali, fudbaleri su imali i jednoobraznu opremu. Sve to nedostajalo je Sonćanima. Ipak, sada su bili čvrsto rešeni da istraju. Odlučili su da pozajme opremu od Miletićana.

            Da budemo iskreni – seća se Josip Klecin Čik – mi tu opremu nismo pozajmili već – ukrali! Naime, znali smo da će žandari biti angažovani oko dolaska voza “Mariške” u selo, pa smo to iskoristili i pajserima obili klupske prostorije fudbalskog kluba iz kojeg smo odneli loptu i fudbalske cipele. To je ono što se ne može prepoznati, a dresove nismo dirali. Eto, tako smo sa ukradenom opremom počeli život Dinama. Pošto je naše staro igralište bilo nepodesno za igranje, odlučeno je da se privremeno igralište preseli sa desne strane „M“dana“ ”a levu stranu puta za Bogojevo.

            Ni sa ovom lokacijom igrališta u klubu nisu bili zadovoljni pa je predsednik Zec odlučio da svoju obradivu zemlju zameni za plac koji bi mogao da pretvori u fudbalski teren. U današnjoj ulici Maršala Tita nalazile su se dve kuće u vlasništvu Save Ugrice i njegovog oca. Tu je bio lep velik prostor koji odgovora za fudbalsko igralište. Tako je predsednik Zec dao svoje jutro zemlje za taj prostor i odmah se pristupilo njegovom uređenju. Međutim, kada je trebalo postaviti golove, videlo se da klub nema novaca za tako nešto. Nađeno je privremeno rešenje pa su stative napravljene od bagremovog drveta. Počele su i utakmice da se igraju, a s obzirom da u selu nije bilo druge zabave, poseta je bila na zavidnom nivou.

            Dolaskom rata klub opet ima problema. Vojnim planovima trebalo je da rovovi prođu baš preko igrališta pa  opet fudbal morao da se vari na “Medan”. Za vreme okupacije klub nije radio. Mađari su osnovali  klub “Levente”. Upravu sačinjavali Mađari iz sela,a u timu su bili i igrači drugih nacionalnosti.

Povezano:  U TEKSTILCU KATEGORIČNI - KAPITEN BOŽIČIĆ: IDEMO NA POBEDU!

            Posle oslobođenja “Slavija” po treći put kreće iz početka. Najzaslužniji za to su službenik Antun Zvonar Kolbači, radnik Antun Miloš  Ćućura i gostioničar Josip Velf.

            U Sontu sam došao 1952. godine – priča Stipan Mrvičin – a, zanimljivo je da je zbog mene klub promenio ime. Naime, ja sam branio za somborski STK još pre rata, godinu dana bio sam u Prištini, a kada sam odslužio vojni rok, hteo je somborski “Radnički” da me angažuje. Pojavili su i drugi zainteresovani, među njima i Sonćani, koji su mi nudili najbolje uslove. Međutim, do početka prvenstva ostalo je 15 dana, a igrač koji se registruje stiče pravo igranja za šest meseci. Da bi se to izbeglo, Vera Mijatović Stričević, sekretarica Somborskog fudbalskog podsaveza posavetuje Sonćane kako da bude” i vuk sit i ovce na broju”. Pošto sam ja bio čvrst u uverenju da postanem igrač sonćanskog kluba, predložila je da klub promeni ime i kao takav ostaje u istom stepenu takmičenja, a svi igrači koje prijavi odmah imaju pravo igranja. Tako je “Slavija” postala “Dinamo”, a ja odmah stao na gol.

U sezoni 1999/2000. predsednik i trener “Dinama” je Vinko Đanić, sekretar je Aleksandar Domić, a blagajnik Stipan Mrvičin. Klub danas ima vrlo dobre uslove, a interesovanje mladih je veliko. Osmi prvog tima, ima još stotinak pionira koji marljivo rade.

 Stipan Mrvičin je rođen 1919. u B.Monoštoru.

            Počeo sam da branim u Somboru. U to doba Sentivan, danas Prigrevica, bio je naseljen bogatim Nemcima koji su napravili ekipu od najboljih igrača iz okoline. Angažovali su mene da branim protiv Cibalije iz Vinkovaca. Dobro sam branio i to su čuli rukovodioci zagrebačkog Dinama. Došli su po mene i odveli na probu. Sve je ilo spremno za potpisivanje prvog profesionalnog ugovora, ali je odluka moje devojke, danas supruge da ne idemo u Zagreb, bila presudna. Kasnije sam proveo dve godine na golu Prištine i onda sam se opet našao u Privrevici gde sam bio jedan od osnivača novog kluba Bratstvo.

            Krajem tridesetih i početkom četrdesetih godina Mrvičin je bio najtraženiji golman u ovom delu zemlje. Ratne godine su prekinule aktivnost jer je bio u logoru prve godine rata.

            Tamo su hteli da ostanem i branim za njihov klub, ali sam ja jedva čekao da dođem kući.

            Posle rata zvali su ga u somborski Sport, ali Sonćani su ibli uporni i konkretni: ako stane na njihov gol dobiće kuću! Pristao je, ali onda su se isprečili propisi koji su precizirali dsa igrač koji prelazi iz kluba u klub mora šest meseci da pauzira. A, Sonćanima je odmah trebao golman. U nastojanju da rauzreše ovu dilemu obratili su se Veri Mijatović, sekretaru Sreskog fudbalskog podsaveza u Somboru i ona ih je posavetovala da postoji samo jedan način: da klub promeni ime i onda svi igrači koji se registruju odmah imaju pravo nastupa. Tako je i urađeno. I od tada klub nosi ime Dinamo, a Stipan Mrvičin je dobio dres sa brojem jedan.

            Na žalost, sudbina nije htela da Mrvičin bude dugo čuvar mreže Dinama. Tek što je obavljeno venčanje, Stipan je ostavio svatove da se vesele, a on neprimetno otišao da brani i pmogne ekipi da osvoji važne bodove. I, povredio se.

            Prilikom jedne intervencije portivnički igrač je pao na mene tako nezgodno da je u bolnici konstatovano da imam polomljeno nekoliko rebara i ključnu kost! Mislio sam da će to brzo proći, ali dobio sam infekciju, iskomplikobvalo se, usledila je operacija i tu je bio kraj moje aktivne sportske karijere.