petak, 5 junaApa-press vam želi dobrodošlicu!

DOKLE VIŠE?

Iz pera Jovana Banjca

Moj komentar finala

Juče je u Prigrevici odigrano finale Kupa Područnog saveza Sombor između domaćeg Bratstva 1946 i somborskog Radničkog 1912. Ambijent prelep, preko 600 gledalaca, po za ovo doba godine veoma hladnom vremenu, pratilo je susret trenutno dva najbolja tima na ovim prostorima. Na tribinama su se mogla videti lica mnogih sportskih radnika, nekadašnjih vrhunskih fudbalera, trenera i ljudi koji su zaslužni za razvoj sporta ne samo u apatinskoj i somborskoj opštini, već i šire. Pobednički pehar pripao je domaćinu. Možda je ovo subjektivno mišljenje, ali zasluženo. U redovima domaćina na golu je bio sjajni Dejan Kronić koji je bio nesavladiva prepreka za Somborce, a utisak je da su domaći igrači više želeli pobedu, pa je to prevagnulo. Naravno, čestitke i učenicima vrhunskog trenera Momčila Mome Raičevića koji su dali sve od sebe, međutim u ovakvim utakmicama potrebna je i doza iskustva.

Dakle, dovoljno za uvod uz napomenu da su rivali odigrali jednu fer i korektnu utakmicu, koja nije ispunila sva očekivanja, ali takav je fudbal. Verovatno da je želja za pobedom sputavala igrače da prikažu sve što znaju, ali zato nije sprečila sudije da prikažu sve što ne znaju. Postavlja se logično pitanje, šta je trebalo sudiji Nebojši Zeljkoviću iz Crvenke da pokuša upropastiti utakmicu koja je dugo isčekivana i koja je trebalo da odgonetne dilemu ko je trenutno bolji. Ništa manje krivice ne snosi ni pomoćnik Bojan Laluja takođe iz Crvenke koji je „slučajno“ prevideo nedozvoljenu poziciju Ćovina u ključnom momentu susreta. Sva je sreća pa se igrači ova dva tima odlično poznaju i da su van terena dobri prijatelji, pa nisu naseli na provokacije Zeljkovića koji je ne tako davno važio za jednog dobrog arbitra, ali…

Povezano:  USPEŠNI U SVOM POSLU - STRATEG OD KOGA SE PUNO NAUČITI MOŽE

Možda je Zeljković trebao videti scene nakon utakmice gde su se igrači međusobno grlili, objektivno čestitali jedni drugima na feri i korektnom ponašanju i nastavili svoje prijateljstvo. Niko od njega nije zahtevao da sudi pristrasno, jer to ovim klubovima nije potrebno, a prijateljski odnos Bratstva 1946 i Radničkog 1912 mogao je u pojedinim trenucima, zahvaljujući njegovom deljenju (ne)pravde, da se pogorša, ali na svu sreću nije. Penal koji je dosudio u korist gostiju u 76. minutu mogao je jedan relativno miran susret da pretvori u pakao. Sportska pravda ja odlučila drugačije, pa je već pomenuti Kronić odbranio penal iskusnom Ćovinu, a na Zeljkovićevo ime bacila jednu ljagu koje će se teško otarasiti. Šta mu je bila namera, to samo on zna. Da li treba napominjati da ljudi koji vode ova dva kluba pokušavaju da uzdignu sport, tačnije fudbal i to bi sve nas, koji smo u sportu, trebalo najviše da interesuje, ostalo neka se dešava van terena. Ubeđen sam da se igrači Radničkog 1912 ne bi radovali da su do trofeja došli pogotkom sa bele tačke koji im je poklonio Zeljković, jer je mnogo onih koji su nekada branili boje Bratstva 1946 i pamte ovaj klub sa najlepšim uspomenama. U oba tabora igraju pravi sportisti i zaslužuju čestitke. Možda ne za prikazanu igru, ali za ljudskost i pribranost svakako. A ljudima koji bi trebalo da brinu o suđenju, bezbednosti na stadionima, razvoju sporta, poruka „Dokle više?“