ponedeljak, 25 majaApa-press vam želi dobrodošlicu!

EKSKURZIJA

Iz pera: Milice Čačić Marinković

Uvek se krajem maja  osećam pomalo tužno. Ne želim suzu u oku, dođe sama. Ko bi je,  uopšte, želeo. Pa maj je najlepši mesec.  Sombor puni pogled zelenilom, trešnje rude u krošnjama,  udahom se oseti  miris lipe,  majske kiše slute blagostanje.

Pokušaću objasniti. Vama. Možda i sebi. U jednu suzu da stane. Moju. Možda i vašu.

Sombor. Srednja ekonomska škola. Školska  1970/71. godina. Učenica sam drugog razreda. Imam sedamnaest godina. Krajem maja organizovana je jednodnevna ekskurzija u Apatin. Posećujemo Trgovinsko preduzeće „Podunavlje“, Brodogradilište. Možda smo bili još negde, ali moje sećanje je suviše pritisnuto onim što se dogodilo krajem tog prohladnog majskog dana.

U somborsku ekonomsku školu su išli i učenici iz Apatina pa su došli na ideju da odvedu svoje drugove iz Sombora na dodatni izlet na drugu obalu Dunava. Somborci su zamolili  profesora Molnara, koji nam je predavao knjigovodstvo, da se odvoje iz grupe, ostanu u Apatinu i vrate kući lokalnim prevozom. Delovalo je jednostavno. Magnetofon sa audio kasetama  na ekskurziju je  poneo Đorđe Vrbaški, moj drug iz klupe. Tata Jovanke Rudić iz Apatina je bio lugar u šumi preko. Tamo će sve biti lepše i interesantnije. Ribar sa čamcem je tu. Prevešće ih.

Niste vi deco teški, možete svi odjednom.“ Dvanaestoro. Ribar trinaesti. Nekoliko metara od obale, čamac je počeo da tone. Uskoro su svi bili u hladnoj vodi. Dunav ima i svoje virove. Dečaci su pomogli jednoj devojčici da ispliva, a da je vir ne povuče.

Đoko, ja ispustila tvoj magnetofon, čuvala sam sve naše cipele  zavezane u drugoj ruci“… u po reči zastade mala Meri. Gde je Đoko? Nema Đoke. Nema ga na obali. Dečaci poskakaše ponovo u vodu. Gde je? Nema ga ni u vodi.  Gde je?

Sve je stalo. Samo Dunav teče.

Potraga je trajala pet dana. Učenik Đorđe Vrbaški se nije utopio. Umro je u trenutku kada je voda počela ulaziti u čamac. Imao je strah od vode. Njegovo srce je stalo od bezizlaza. Nije želeo sebi priznati da se boji i odbiti poziv za provod na drugoj obali.

Ne pitajte koji je muk vladao u učionici svih tih dana. Niko od nas nije sakrivao suze. Ni učenici. Ni profesori. Naša razredna, profesorka Darinka Batričević,  kroz plač nam je rekla da je u svojoj porodici doživela tragediju zbog koje bi morala neprestano plakati. Sigurno su to bila ratna stradanja. Tada nisam bila znatiželjna da saznam o čemu se radi. Danas kad je više nema, volela bih znati dubinu njene tuge. Crnogorci imaju primerenu rečenicu: Poštujem tvoju tugu.

U iščekivanju, posetili smo majku Evicu i tatu Milenka u ulici Milana Toplice 19. Težak susret sa očajnim roditeljima. Mi zaplašeni, naglo odrasli, oni sa rukama da nas grle. Jadni. Bar da ga nađu. Da ga sahrane. Da imaju gde cveće da mu odnesu.

Nakon te posete, razredna me je u školi zamolila za jednu laž. Roditelji su u Đokinim knjigama pronašli sličicu nas dvoje i na poleđini posvetu „Uspomena od drugarice Mice. Vrbas, juni 1970.“ Pitali su  da li smo se voleli. Rekla  je da jesmo. Molila me da potvrdim. Neka budu u uverenju da je u sebi gajio osećanje ljubavi. Nije ni pretpostavljala šta će se dalje događati.

Dunav je nakon pet dana predao obali Đokino telo.  Pripremala se sahrana. Nastavničko veće je na svojoj vanrednoj sednici zaključilo ocene za učenika Đorđa Vrbaškog i dalo svedočanstvo da je završio drugi razred ekonomske škole. Darovan mu je dan života za kraj školske godine. Profesor umetnosti, skulptor Božidar Babić se prihvatio da će održati posmrtni govor. Kako on? Pa on je izgubljen za stvarni svet. Došao iz Beograda, vozi bicikl po kaldrmi Njegoševe ulice, knjige zavezane na nosaču bicikla sve tandrču. Ni čas ne može regularno održati. Učenici galame, gurkaju se, ne prate izlaganje, javno šapuću onome ko odgovara. Zar on da drži govor?

Toga dana nije bilo nastave u somborskoj Ekonomskoj školi. Svi smo bili na času života i smrti. Niko nije izostao. I niko nije šaputao. Svi smo znali sve. I bolelo je.

Đokini roditelji su me pitali  ko su mu najbolji drugovi. „Lala i Cuna“, rekla sam.

Iz ulice Milana Toplice krenula je tužna povorka.  U ruke su mi stavili porcelanski tanjir, na njemu beli veo i buket cveća. Radomir i Dragan su me vodili. Svi smo imali po sedamnaest godina.

Okupili smo se oko otvorenog groba. Tišina. Glas profesora Babića: „Bela barka jednog života je potonula…“

Dalje ne znam tačno, ali sam sigurna da su reči koje je izrekao naizust bez pribeleški i bez zastoja bile najiskreniji  govor koji sam tada, ali i za sve godine moga života čula na kraju nečijeg života. Na spomen  imena Božidara Babića pri otvaranju izložbi skulptura i danas osećam nadnaravnost njegove umetničke duše. Trapavosti se ne sećam.

Ono što je usledilo opisaću običnim rečima. Bilo je strašno. Sanduk sa telom je spušten u grobnicu. Moje je bilo da bacim cveće. Pop je prišao, uzeo beli veo i stavio na mene. Šta je govorio? Ne znam.“ Gospodi pomiluj“, možda. Imala sam još jedan zadatak. Razbiti onaj porcelanski tanjir koji sam nosila. Baciti ga na sanduk i razbiti.

Milice, mora se razbiti, mora se razbiti“, govorila je profesorka Anka Latas iza mene, držeći me da ne padnem. „Okreni ga naopako, ivice su tanje, razbiće se“. „ Gospodi pomiluj. Gospodi pomiluj“. Razbio se.

Imali smo po sedamnaest godina.

Ostalo je još nekoliko dana do kraja školske godine. Nekoliko puta sam otišla do kuće teta Evice i čika Milenka. Dočekivali su me sa pažnjom i žalopojkama što Đoki nisu ispunili jednu želju. Hteo je da ima motorbicikl. Bojali su se da ne nastrada…

Jednoga dana putem do njih, sustigao me je profesor Vojislav Vunjak. Biranim rečima me je savetovao kako da se ponašam i koje reči da upotrebim da ih bar malo utešim. Hrabrio me je onako očinski, mada svoje dece nije imao, govorio, uprkos tome što nikada na ulici nije razgovarao sa učenicima. Predavao nam je hemiju i tehnologiju robe.  Na času je bio mag pedagogije. Njegova predavanja su bila sadržajna i na interesantan način prezentovana. Ispitivanje je bilo sistematsko. Svako je odgovarao prvo formule na tabli, a zatim usmeno iz klupe. I nikad poslednju lekciju. Znanje je moralo da se iskristališe. Na ulici je svakom samo klimnuo glavom u znak otpozdrava. Ni reč.

Na početku sledeće školske godine naša „mama Dara“ je napustila čas razrednog i odlučila da nam ne bude više razredna. Nije mogla. Ako do tada nisam shvatila zašto Hasanaginica nije na odlasku od Hasan-age  pogledala, zagrlila i poljubila svoju decu – tada sam shvatila. Volela nas je, kažnjavala je sebe. Želela je, a nije, sa profesorkom Ranislavom Kronić poći nakon nastave za nama u Apatin. Možda bi  sprečila taj kobni nastavak izleta.

Dovodili smo je u odeljenje za Dan žena i uručivali joj cveće. Plakala je. Bila je razredna paralelnom odeljenju u kome su sve bile devojke. Zvala ih je „moje udavače“. I svima je isplela kape. Svojom rukom. Trideset kapa. Da ne zaboravim reći, predavala je srpsko-hrvatski jezik i književnost.  Za to je bila plaćena. Etiku je davala dobrovoljno.

Verujem da se negde u analima škole čuva pismo nesvršenog učenika Vučković, čini mi se Milorada, iz Stanišića koji je sa nama išao u razred, ali je u aprilu te godine napustio školu da bi se pridružio roditeljima koji su bili na privremenom radu u Nemačkoj. Za tragediju je saznao mnogo kasnije, verovatno u vreme godišnjeg odmora.

Pismom je izrazio svoje saučešće u zajedničkoj žalosti, preporučio da slušamo „tatu Molnara“ i „mamu Daru“, da učimo i da završimo školu. Napisao je da ćemo se sigurno voziti njegovim automobilom kad dođe, ali da nas ne zavara sjaj i brzina. On radi u rudniku od jutra do mraka, „belog dana ne vidi“. To što ćemo uživati je stečeno mučno, a pokazivaće se kao lagodan život.

On je tada imao osamnaest godina. Bio je ponavljač. Možda nepravedno. Ne zbog manjka znanja, već zbog netrpeljivosti profesora geografije prema njegovoj odluci da nakon uskršnjih praznika pođe sa roditeljima u inostranstvo. Prvi put je to uradio godinu dana pre no što je došao u naš razred kao ponavljač, a onda je to ponovio i otišao „zaprave“. Ko zna gde je sada?

Đokini roditelji su svakodnevno posećivali njegov grob i nastavili da žive družeći se  sa sapatnicima, roditeljima koji su takođe prerano ostali bez svoje dece. Sa njima su se organizovali u obnovi sakralnog objekta na Velikom pravoslavnom groblju u Somboru.

Priznaću nešto. Svaki naš susret generacije iz srednje škole sadrži i obilazak grobova bivših drugova i drugarica. Najavimo se porodici i položimo cveće, popričamo među sobom kao da su i oni sa nama, nasmejemo se, setimo lepih trenutaka, zagrlimo ih dušama našim i odemo. Kada sam postala majka, nisam otišla na Đokin grob. Znala sam da će teta Evica i čika Milenko biti tamo. Bolelo bi ih još više. „Mama Dara“ me molila da potvrdim njenu laž i igram ulogu utehe.