petak, 14 avgustaApa-press vam želi dobrodošlicu!

GOST SAJTA: GORAN PANJEVIĆ – FUDBAL JE NEIZBRISIV DEO MOG ŽIVOTA NA KOJI SAM PONOSAN

Piše: Jovan Banjac

TVORAC ŠAMPIONSKOG BRATSTVA 1946

Fudbal je deo njegovog života, Panjević kao trener

Početi priču o prigrevačkom fudbalu, o onima koji su ga proslavili, koji su dali ogroman doprinos razvoju te igre u kompletnoj apatinskoj opštini, a ne spomenuti jednog od najboljih igrača svih vremena Gorana Panjevića bio bi neoprostiv greh. Igrač koji je na sebi svojstven način obeležio igračku karijeru ostao je upamćen kao vanserijski talenat za koga nije bilo nepoznanice u najvažnijoj sporednoj stvari na svetu.

Panjevićevu igru je krasilo mnogo toga. Sjajan pregled, kreativnost, vrhunski driblinzi i preczni pasovi, odličan radijus kretanja, silan šut i ono što se ne može naučiti, već se sa time čovek jedino može roditi, a to je hrabrost. To su bile odlike tadašnjeg najmlađeg, ali standardnog prvotimca apatinske Mladosti, koja je igrala u Vojvođanskoj ligi nekadašnje velike Jugoslavije. Zar treba napomenuti da ga je među startere u jedanaest najboljih gurnuo Miloš Cetina, ili se to jednostavno podrazumevalo, pošto je Cetina bio stručnjak čijem oku nisu mogle promaći vrline sjajnog Prigrevčanina.

Moram priznati da su to bili lepi dani mog života i da ih se rado sećam. Bili smo veliki drugovi, željni dokazivanja, htenja i nismo se štedeli na utakmicama. Fudbal smo igrali iz ljubavi. Mladost je tih godina bila skup vrhunskih pojedinaca, pa u neku ruku smatram da je bila čast igrati sa takvim fudbalerima, često su se mogle čuti takve izjave od strane Gorana Panjevića.

Goran je čist primer one narodne poslovice „neće iver daleko od klade“ jer je i njegov, nažalost pokojni, otac Mišo bio sjajan fudbaler. Mnogi stariji žitelji Prigrevice tvrde da je Mišo Panjević bio jedan od najboljih igrača tadašnje generacije prigrevačkog kluba.

-Laskaju mi takve priče, ali se ja mnogo ne sećem očevih igara. U svakom slučaju lepo je čuti mišljenje onih koji ga pamte kao prvotimca Bratstva. Nikada me nije sputavao u odluci da se bavim fudbalom, već sam imao njegovu podršku, kaže Panjević.

Slavlje nakom pobede u baražu

Ime Gorana Panjevića u apatinskom fudbalu prvi put se spominje u sezoni 1979/80. godine kada Apatinci osvajaju naslov prvaka Jedinstvene područne lige Sombor, ispred Radničkog i kao prvaci trebaju igrati čuvene baraž utakmice protiv imanjaka iz Bačkog Jarka. Raniji neuspesi u istim kvalifikacijama ulivali su kod jednog dela igrača dozu straha, ali ne i kod najmlađeg prvotimca Gorana Panjevića. Tog 23. juna 1980. godine odigran je prvi susret u Bačkom Jarku gde su Apatinci igubili sa 1:2.

Panjević sa saradnicima Popovićem i Gavrilovićem

-Tih dana nije se moglo živeti normalnim životom. Cela opština, ali i ostala mesta u okolini kao da su živeli za taj baraž. Bila je doza opterećenosti pred revanš, ali nam je gol Basarića davao nadu da možemo ostvariti najveći rezultat tadašnje generacije koja je bila okupljena od, uglavnom, igrača iz naše opštine. O konačnom ishodu se mnogo zna, kao i to da je titula proslavljena kao nikada ranije, sa osmehom na licu priseća se tih velikih fudbalskih trenutaka majstor fudbala Goran Panjević.

Ulaskom u Vojvođansku ligu, Panjević odličnim igrama tokom čitavog prvenstva, skreće pažnju na svoj talenat, a to je doprinelo da se o mladom Prigrevčaninu počinje pričati kao o novoj fudbalskoj zvezdi na prostorima Bačke. Pun samopouzdanjam fizički idealno pripremljen, uz već spomenute kvalitete, Panjević postaje meta raznih kvalitetnih klubova. No, slava u „najluđim“ godinama čini svoje, pa nailazi manji zastoj u razvoju velikog talenta. I pored toga, njegove igre u Mladosti, gde je odigrao 127 utakmica i postigao 29 golova, i somborskom Radničkom, ostaju upamćene kao vrhunac fudbalskog umeća i još se prepričavaju.

Panjević pripada onoj generaciji Prigrevčana koja neizmerno voli svoje selo. Kada se malo ko tome nadao, doneo je odluku da pomogne kolegama iz tadašnje PIK Prigrevice i oblači dres kluba u kome je napravio prve fudbalske korake.

-Svi znaju kolko volim ovaj klub i da mi je srcu prirastao. On je deo mog života i uz njega sam bio kada smo preživljavali najteže dane. Na svu sreću to je prošlost i sada je situacija mnogo povoljnija, kaže Panjević.

Povezano:  PORAZ SLOGE U KUPU VOJVODINE

Po okončanju fudbalske karijere Goran se latio trenerskog posla. Svoje raskošno znanje upotpunjen iskustvom počeo je da prenosi na mlađe. Kao fudbaler koji je po znanju odskakao od drugih, imao je svoju vizju igre i pristupa obavezama. To je među delom tadašnjih fudbalera izazvalo negodovanje, jer je zahtevao da se na terenu zalažu, a da treninge posećuju redovno.

-Nisu bili oduševljeni mojim stavom, ali su brzo shvatili da jedino tako mogu opstati na fudbalskim terenma, pa su mnogi vremenom odustali i prešli u manje klubove, jer nisu mogli pratiti treninge i ritam igre u jačim ligama. Fudbal je mnogo napredovao i zahteva maksimalnu spremnost svakog pojedinca, kategoričan je Panjević.

U najtežim danima za prigrevački fudbal Panjević je ostao uz klub i u društvu sa tadašnjim predsednikom, prošle godine iznenada i prerano preminulim Goranom Nesvanulicom, tražio rešenje za izlazak iz „ćorsokaka“. Tada se odlučuje na jedini, ali ispravan potez i odlazi kod svog najboljeg druga Saše Koraća da se dogovore da on preuzme funkciju sportskog direktora.

Više od druga, Saša Korać sportski direktor Bratstva 1946

-Nije bilo lako doneti takvu odluku. Sa Sašom sam oduvek bio kao sa rođenim bratom, ali to nije bilo dovoljno da se prelome neke reči preko jezika i zatraži pomoć. Iznenadio me je sa izjavama i nisam verovao da je toliko upućen u sva zbivanja. Kao uvek, razgovor je sa njim trajao kratko i konkretno. Odlučio je da stane iza nas i to je bio presudan momenat za dalji rad kluba. Svi mi iz sela moramo mu biti zahvalni što je učinio veliko delo za mlade sportiste. Klub je bio na pragu ponora, stadion dotrajao i neadekvatan za utakmice, klupska kasa prazna, a igrački kadar u poodmaklim godinama. Sve to je uspeo da popravi u rekordnom vremenu i dovede ekipu do samog vrha pokrajinskog fudbala, iskren je Panjević.

Stvaranje šampionske ekipe koja je morala u rekordnom vremenu da napravi određeni uspeh bilo je povereno Panjeviću. Počeo je da selektira fudbalere, ali je ujedno morao i da sačuva duh unutak kluba. Prigrevčani su godinama važili za tim u kome je drugarstvo bilo u prvom planu, a sve ostalo je bilo manje bitno. Uvođenjem radne discipline i promenom odnosa prema obavezama, krenuli su vrtoglavi uspesi.

Ne propušta utakmice

-Ponosim se uspesima kluba. Napokon sam doživeo da uživam u dobrom fudbalu koji se igra na našem stadionu. Sada sa ove distance sve izgleda prelepo, ali put nije bio lak. Trebalo je mnogo toga menjati i usavršavati, a paralelno sa tim obavezama ostvarivati pobede. Na našu sreću uspeli smo da opravdamo poverenje koje nam je ukazao Korać. Drago mi je što se mladi nameću i što ima nekoliko mladića koji bi u skoroj budućnosti mogli da zakucaju na vrata prvog tima, ili da preuzmu lidersku poziciju, naglašava živa legenda prigravačkog fudbala Goran Panjević koji ne propušta ni jednu utakmicu voljenog Bratstva 1946 i raduje se svakom uspehu kluba.

PROTIV SVOJIH CRNO – BELIH

Nije nikakva tajna da je Goran Panjević strastveni navijač beogradskog Partizana. U karijeri je imao priliku da braneći boje apatinske Mladosti odigra utakmicu protiv omiljenih crno-belih. Pobedio je Partizan sa 5:1, što se i očekivalo jer je u timu Beograđana bilo nekoliko reprezentativaca Jugoslavije poput Momčila Vukotića, Nenada Stojkovića, Ranka Stojića i Nikice Klinčarskog.

Bio je to 24. april 1984. godine a Mladost je tada nastupila u sastavu: B. Miličević, Vasić, Rašetić, Pavlović, M. Basarić, Kukić, D. Dubajić, G. Basarić, Smilanovski, Panjević i Ćulum, još su igrali Đumić, S. Đukić, Mandić, Kićanović i Bojković, a za Partizan: Stojić, Vermezović, Rojević, Ješić, Stojković, Mašić, Đelmaš, Radulović, Šalja, Vukotić i Klinčarski, još su igrali: Zalad, Karanović, Stevanović, Vranić, Stavrić, Milutinović i Lopičić.