četvrtak, 3 decembraApa-press vam želi dobrodošlicu!

KOME SMETA USPEŠAN RADNIČKI 1912?

Piše: Jovan Banjac

Moje viđenje!

Posle mnogo godina u situaciji smo da uočimo kako su fudbalski klubovi sa ovih prostora u samom vrhu svojih liga i možemo da konstatujemo da je i pored svih nedaća koje su nas zadesile, fudbal u fazi oporavka. U ime svih nas koji imaju slično razmišljanje kao ja, osećam potrebu da javno iznesem svoj stav i da se nadamo da je daleko iza nas onaj period fudbalskog kraha koji je ostavio ogromne posledice i doprineo da se klubovi gase, da ispadaju i istupaju iz liga i da fudbal bukvalno počinje da izumire. To vreme je doprinelo da su deca prestala da dolaze na stadione, jer da bi ih privukao treba imati rezultete, uslove za rad, dobre padagoge i stručnjake, lokalnog fudbalskog idola i mnogo drugih elemenata koji su neophodni za stvaranje mladih i perspektivnih igrača. Da na ovim prostorima fudbal ne doživi totalni krah postarali su se pojedinci poput Saše Koraća u Prigrevici, Milojka Erića u Odžacima i Dejana Tepavca u Čonoplji. Oni zaslužuju svoja mesta u istoriji fudbala, jer su dali neprocenjiv doprinos u očuvanju ovog sporta.

Milojko Erić
Saša Korać

Samo oni znaju koliko je teško bilo pokrenuti klubove poput Bratstva, Sloge i OFK Odžaka, jer su u neposrednoj blizini loše sudbine doživljavali veliki srpskog klupskog fudbala kulski Hajduk, apatinska Mladost, Vrbas, Tekstilac, somborski Radnički… Oni su ulaganjem, uglavno svojih sredstava, sredili stadione i stvarali uslove mladima da se bave onim što vole i znaju, a usput da zarade koji dinar.

Dejan Tepavac

Danas smo svedoci vidnog napretka u somborskom fudbalu. Totalno renovirani i prelepi Gragski stadion je postao mesto u kome vlada gostoprimstvo, prijateljski ambijent, kućna atmosfera u kojoj se uglavnom priča o fudbalu. Ali, kao da to nekome smeta, pa su u pojedinca koji je sve to omogućio, i njegove najbliže saradnike, usmerene strelice mržnje koje seju zlo. Nekome očigledno ne imponuje što nema više afera, hapšenja, skandala praćenih sudskim prijavama i raznih drugih stvari koje nemaju veze sa sportom i što je unutar kluba sve krajnje profesionalno. Ne interesuje me ime onoga ko stoji iza svega, ne interesuje me ni njegovo političko opredelenje, ni rasna ni nacionalna pridpadnost, ma ne interesuje me ni njegovo seksualno opredelenje, ali me zato kao čoveka koji je više od pola veka u sportu interesuju rezultati rada, a oni su vidljivi. Na stranu prvi tim koji je mogao da bude bolji, ali i lošiji, međutim rad onih koji vode Radnički 1912 je za svaku pohvalu. Posle dugo godina ponovo radi omladinski pogon u kome treniraju dečaci svih uzrasta i koji najavljuju povratak somborskog fudbala na nekadašnji nivo. Klub je otvoren za decu iz svih okolnih mesta koja imaju ravnopravne uslov za napredak. Izrazi na njihovim licima odaju jasnu sliku da se osećaju sjajno u sredini koja im omogućava da napreduju. Tu su dečaci iz Sombora, Kljajićeva, Apatina, Stanišića, Prigrevice, Riđice… milina ih je videti složne i orne za rad. Nešto slično sam viđao i u Apatinu kada je radila škola fudbala i plod takvog rada je mnogima poznat. Još i danas su na fudbalskoj sceni Kosanović, Tomanović, Milić, Grabež… Mogli su Somborci odavno da se nađu u saveznom rangu takmičenja, ali im je prevashodni cilj bio stvaranje sopstvene baze mladih fudbalera, jer bez toga nema perspektive.

Povezano:  SLAB UČINAK KUGLAŠKIH EKIPA SA OVIH PROSTORA

Nikako mi nije jasno da u madijima koji prate sport nisam naišao na tekst o uspehu omladinaca, kadeta i pionira Radničkog 1912. Zar su deca kriva što su dobila mogućnost da iskažu svoj potencijal i da najave povratak klupske slave. Zar mržnja prema pojedincima treba da se iskali na dečacima koji su tu, koji još nigde nisu otišli i koji će ostati samo ako im je lepo. A da im bude lepo, postarao se neko kome se ovim putem u ime iskrenih zaljubljenika u sport zahvaljujem što je uradio sve ovo, i što prema nekim mojim saznanja nije kraj. Nadam se da će se ponovo na srpskoj fudbalskoj sceni pojaviti ličnost poput Vladimira Torbice uz čije ime se vezuju Sombor i Apatina i da će poput njega biti još fudbalskih ambasadora, a to je jedino moguće ako stanemo sa mržnjom prema uspešnima i onima koji rade u interesu mladih. Nemojmo podržavati vremena kada su se stavljali katanci na fudbalske svlačionice, tereni obrastali u korov i kada su najviše posla imali sudski organi.

Omladinci Radničkog 1912

Znam da će ovo moje viđenje imati razne komentare ali ja ne bežim od onoga što je istina. Težak je put oporavka, a to najbolje znaju Apatinci koji puno rade i na dobrom su putu da ustale rad i ponovo krenu sa stvaranjem dobrih igrača.