utorak, 31 martaApa-press vam želi dobrodošlicu!

LjUDI KOJI SU POBEDILI DROGU

U kandžama „bele smrti“

Narkomanija, najveće zlo današnjice, ne bira žrtve. Naročito otkako je sišla na ulice, među najmlađe koji se sve više suočavaju sa mračnim stranama ovog poroka. Tražeći nove metode identiteta i bežeći od stvarnosti, zavisnici se u novim duhovnim horizontima, sve više pridržavaju teorije o „mladim i lepim leševima“. Međutim, kad prestanu snovi i kad njihova stvarnost bude slikana leševima „koji plivaju u žabokrečini“, kako oni ponekad kažu, u retkim trenucima iskrenosti i kad bekstva više nema, jer im je život vezan samo za špric – poneko od njih se javi lekaru. Nekad ih dovedu roditelji, koji su do tada zatvarali oči, jer tek kad se suoče sa ovim problemima, porodice narkomana se jedino tada nađu na okupu. A tada je obično kasno… Bilo kako bilo, narkomani su ljudi koji nemaju drugova, nemaju posla, nemaju porodice. Oni retki koji se izleče ili zaleče, obično se pitaju – kome da se vrate? Kome pripadaju? Ko će im pružiti ruku spasa? Kako da izegnu „dobre drugove“ sa šprica?

Srećom, ima i onih koji su našli put koji vodi pravo u normalan život. U život pun radosti, nedaća, problema, pitanja i odgovora. Ovo je priča o bivšim narkomanima i lekaru koji im je pružio ruku spasa. Priča o sudbinama mladih ljudi koji su pobedili drogu i koju ćemo je podeliti sa vama.

Na pitanja – ko je D.Ž.(38) danas? Rekao nam je iskreno: „D. Ž. je čovek koji je pobedio narkomaniju“,

– Punih 15 godina moj život su bili – igla, heroin, kokain, marihuana, zatvorske ćelije, LSD, tablete ekstazija… Danas je sve to iza mene. Danas svakome mogu otvoreno pogledati u oči i reći – bivši narkoman je danas čovek koji pomaže drugim zavisnicima preko nevladine organizacije. Osim toga želim da budem ostvaren i na svim drugim životnim poljima, želeo sam i uspeo da stvorim porodicu, sa ponosom naglašava naš sagovornik.

Ovu priču smo mogli početi i na drugi način. Recimo ovako: U osnovnoj školi učenici sedmog razreda izašli su na veliki odmor. Đaci, kao đaci. Čini im se da su već odrasli i da će uz marihuanu biti zreliji, sigurniji, odlučniji. Tako se najlakše ulazi u svijet droge. Jednog dana marihuana, drugog alkohol, trećeg tablete. Na rođendanima, na žurkama, i tako u nedogled.

– Nikome ne bih poželeo takav život. Ulica mi je bila bliža i od porodice i od škole. Tek sada vidim kako je to teško pogađalo moje roditelje. Otac mi obolijeva od teške bolesti i umire. I sad se ponekad budim noću optužujući sebe da sam ja kriv za njegovu bolest i smrt. Nikad neću oprostiti sebi što je sa sobom odneo tešku ranu – saznanje da mu se sin drogira, saznanje da bespomoćno srlja u propast i da sam dotakao dno života. Međutim, očeva smrt me istovremeno naterala da tražim zaborav. Tada sam mislio da boljeg sredstva za to od droge nema.

Bela smrt

Droga je, mislio sam, bila moj jedini put. Istovremeno, zapao sam u nekakvo stanje ravnodušnosti, u period bekstva od stvarnosti. Od svoga života, od očeve smrti, od svega, osećao sam da me heroin najviše privlači. To je, može se slobodno reći, bila „ljubav na prvi pogled“. Tada mi je izgledalo da sam dobijao odgovore na sva svoja pitanja. A na heroinu sam proveo punih deset godina – od 1997. do 2007. Međutim, ubrzo sam se i fizički i psihički i emotivno osećao sve slabijim. Živio sam u porodičnoj kući, ali nisam imao snage da vidim kako su odnosi u mojoj porodici svakim danom sve lošiji. Najpre moja porodica nije znala, a ono što su kasnije videli bilo je isuviše bolno. Kasnije, nisu znali kako da se bore sa tim zlom i kako da mi pomognu. Najteže je, svakako, bilo mojoj majci. Godinama je patila. Nakon gubitka muža, osećala je kako gubi sina i kako je nemoćna da mu pomogne. Pokušavala je, naravno, kao i svaka druga majka, ali njene reči mene nisu doticale, moj svet je bio „moj špric“. Bio sam ravnodušan na sve patnje koje nanosim i majci i bratu. Ljudima koji me vole. Samo u retkim trenucima svesti imao bih osećaj krivice, stida i manje vrednosti. Ipak, to je kratko trajalo. Samo do nove „doze“. Kako je svakodnevna potreba za heroinom iziskivala mnogo novca, ušao sam i u svet kriminala. Sitne i krupne krađe i preprodaja droge, postale su moja svakodnevica. Ponekad bih se i zaposlio prosto da zavaram samoga sebe da mogu i normalno živeti. Međutim, sve je to bilo kratkog daha. Da se ubrzo nisam našao u zatvoru, možda nikad ne bih ni saznao da postoji pravi put ka novom životu. Onog dana kada su se zatvorila zatvorska vrata za mnom, u meni se javilo moje normalno „ja“, koje je jasno videlo taj put. Kasnije sam sreo svog dobrotvora dr Ljubinka Kaluđerovića , donedavno poznati moskovski specijalista za narkologiju, a danas najpoznatiji i najuspešniji crnogorski psihijatar – narkolog u Centru za rehabilitaciju i resocijalizaciju na Kakarickoj gori kod Podgorice i počeo da sigurno koračam kroz njegov program „12 koraka“. Zahvaljujući njima, danas sam izliječen narkoman koji ide normalnim putem….

Povezano:  ZAVRŠENA PODELA SREDSTAVA ZA DEZINFEKCIJU

„12 koraka“

Program „12 koraka“, koji se sprovodi na Kakarickoj gori, u Crnu Goru je stigao zahvaljujući dr Ljubinku Kaluđeroviću. Njime se od zavisnika stvara nova ličnost, sposobna da se suoči sa novim životom. I da pomogne zavisniku… Prvi korak je – prepoznavanje problema i suočavanje sa njim. Drugi, okretanje principima duhovnosti, odnosno iskrenosti, otvorenosti i voljnosti pred samim sobom. Treći je nastavak drugog i mogao bi se pojednostavljeno nazvati – prepuštanje novom životnom putu. Četvrti i peti su vezani za prošlost svakog zavisnika, a šesti znači sagledavanje mana. Što se tiče sedmog koraka njemu najbolje pristaje naziv učenje o poniznosti. On pomaže prevazilaženju loših životnih okolnosti. Osmi i deveti korak su takođe važni, jer je njihov cilj raskid sa zavisničkom prošlošću, dok je deseti koncentrisanje na dnevno preispitivanje načina ponašanja u oporavku. U 11. koraku zavisnik se uči najvažnijim događajima „samo za danas“, dok je dvanaesti korak najvažniji, jer se sastoji od prenošenja poruke zavisnicima koji pate. Dakle, iskustva o ličnom oporavku se prenose onima koji su tek zagazili u pakao.

Kojim putem dalje?

– Početkom 2000. godine prvi put sam pomislio na liječenje. Pošto sam koristio heroin „na iglu“, obolie sam od hepatitisa C. Uništen na svim životnim poljima, pomišljao sam i na najgore. Ipak i u paklu sam pokušavao sam da se lečim. Nekoliko puta sam odlazio u Psihijatrijsku bolnicu, nekoliko puta se vraćao sa njenih vrata. Sve zajedno – pokušavao sam ja da se domognem normalnog života, ali nisam uspijevao. Uvek bih se vratio heroinu. Onda sam shvatio da sam poražen na svim životnim poljima. Osam mjeseci, koliko sam proveo u ćeliji, u meni je sazrevala odluka da moram da se „skinem“, da drogi moram reći zbogom. Nikad neću zaboraviti oči moje majke kad sam joj saopštio svoju odluku. Dobio sam podršku i od nje i od brata. I, zaista, od izlaska iz zatvora nisam uzimao drogu. Bio sam nesiguran, preznojavao se, gubio razum, ali – izdržao sam. Ubrzo upoznajem dr Kaluđerovića i tako počinje moj prvi korak u novi život. Kasnije sam postao član novoformirane grupe samopomoći zavisnika, koju je vodio upravo dr Kaluđerović. Prošao sam program „12 koraka“ i nastavio da svoje znanje i iskustvo prenosim drugim zavisnicima. Pomažući drugima, vidim svoj život kao na dlanu. Danas sam najsrećniji kad vidim odlučnost u očima nekog mladog zavisnika da želi da se izleči.