ponedeljak, 30 novembraApa-press vam želi dobrodošlicu!

PONOSAN SAM ŠTO GA POZNAJEM

Piše: Jovan Banjac

HUMAN GEST NAŠEG „ANONIMNOG“ DOBROTVORA

Pripadam generaciji kojoj je bilo svojstveno boraviti od dvora do zatvora, družiti se sa ljudima raznih profila, generaciji čije su mladalačke preokupacije bile provod, lepe žene, dobra zabava, kojima su kafane bile draže od biblioteka, ponos kada su mu cigani znali odsvirati omiljenu pesmu. Toj generaciji idoli su bili boemi, ljudi koji su se znali ponašati u svakoj situaciji i koji su imali vremena za sve, od porodice, posla, pa do kafane. Vaspitavani smo da budemo ponosni, hrabri, da volimo, cenimo starije i da se prijateljima nađemo pri ruci i u dobru i u zlu. Takva je većina onih iz pedeset i neke (tu se mogu uvrstiti i mnogi iz 60 i neke) o kojima je Đorđe Balašević ispevao pesmu „Računajte na nas“.

Priroda posla mi je nalagala da budem u društvu raznih ljudi. Osetio sam mnogo dobrog i lošeg. Iskustvo mi govori da su ljudi promenjivi i da sve brzo zaboravljaju i da su im uglavnom lični interesi u prvom planu.

Moja je odluka da ovaj tekst posvetim čoveku koji me je ponovo oduševio i koji je po ko zna koji put dokazao da poseduje plemenitu dušu, ma šta o njemu “poštenjačine” mislile.

HUMANOST NA DELU

U vremenima kada sam pisao za tiražne novine, svojim tekstovima sam se uključivao u razne humenitarne akcije i na neki način davao doprinos da se pomogne obolelima i ugroženima. Često je to uspevalo, bila su druga vremena, lakše se živelo. Javljali su se dobrotvori iz raznih zemalja, jer sam tada bio dopisnik najtiražnijih novina na svetu, FR Vesti koje su na svim kontinetima bile dostupne građanima nekadašnje Jugoslavije.  Cenio sam svakog pojedinca koji je donirao bilo šta za obolele. Sada kada znam kolike su to muke imati teško obolelog u svom okruženju i kolika su odricanja, poniženja, molbe… postao sam još osećajniji. Sav ponos, gordost, dostojanstvo onog člana pomenute generacije preko noći pada u vodu, pogotovo ako postaneš žrtva sistema. Tada si zard onog koga voliš, prisiljen da se vucaraš po raznim ustanovama i tražiš pomoć, da bacaš pasulj i gledaš da li je tamo neko dobre volje da ti pruži neku siću, da se preznojavaš kada krećeš na takva mesta i još mnoga poniženja.

Poslednja humanitarna akcija pokrenuta za našu sugrađanku Gordanu Beoković me je posebno dotakla. Mislio sam da je na ovim prostorima odavno izumrlo osećanje prema obolelima i da su ljudi preokupirani svojim problemima, a onda je do mene stigla vest koju sam primio sa velikim oduševljenjem. Moj prijatelj, donirao je jednu lepu svotu za pomoć ovoj ženi koja ima hiljade razloga da živi, da se bori za svoje zdravlje i da se nada boljem sutra. Ona to zaslužuje, a to očigledno da zna i moj prijatelj, čovek koji je do sada pomogao stotinama ljudi. Ja sam ponosan što ga poznajem, što sam u prilici da pišem ovaj tekst, jer je to najmanje što mogu da uradim za njega, uostalom i za mene je često imao sluha. Ime mu neću spominjati, jer nisam tražio dozvolu za to, ali sam ubeđen da skoro svi u našoj opštini znaju o kome se radi.

Isto tako mnogi znaju da je moj prijatelj veoma osećajan, human, rad da pomogne i nikada prijatelje ne ostavlja na cedilu, ali im i pored svih tih saznanja ne smeta da daju neki negativan sud o njemu. Uglavnom to rade oni kojima je dao puno, mnogo više nego što zaslužuju i kojima je obezbedio sjajnu egzistenciju. A, verovali ili ne, to rade samo iz razloga što se ne libi da ljudima kaže istinu u oči, a ona boli. Mogao bih ja o njemu i njegovim dobrim delima da pišem danima, jer znam mnogo toga što on ne želi da ide u javnost.

A sada jedna molba za sve.

Naše, svačije po malo, samo 200 dinara, za Gordanu znači puno. Postupite po uputstvu i pomozite da Gordana ozdravi, jar kao što sam napomenuo ima ona puno razloga da živi. Budimo humani i dočekajmo novu 2019. godinu u saznanju da smo pomogli nekome, onome kome je naša pomoć potrebna.

Kraj ovog teksta završiću kao što sam ga i započeo:

Ponosan sam što mi je prijatelj “anonimni” dobrotvor, jer takvog čoveka za prijatelja treba zaslužiti.