sreda, 30 septembraApa-press vam želi dobrodošlicu!

PRIČE IZ NAŠIH KRAJEVA

Vinko Janković – Majkini divani

 SAJAM

Sićam se, nedilja je bila, maj misec. Znam da je išo Vranje Mariškin, Albe Tunin, Grgo Josin, i ko je bio četvrti? Toma il Ivan? Samo ako nije Ivan Lucin… Jeste, on je. Išli su na jedni koli. Albe Tunin je tiro, on je tog prolića kupio nov auto, priko zelenog plana. Imo je lipa crvena kola,” Moskviča”. Išli su na sajam u Novi Sad, poljoprivredni. Uvik oni iđu, svake godine. Mogli su oni ići i priko zadruge, autobusom, al nisu tili. Kažu, moraš uvik pazit na vrime i gledat na sat. Pa opet, di će se nać, triba pazit da se ne izgubiš. Ovako je bolje. Možeš stat di oćeš, niko ti neće zapovidat. Albe je dobro tiro, nije pio. On ne pije, samo sokove. Ovi drugi su volili popit. Vranje se tako zna ožderat, a ni Grgo nije bolji. Sad , Ivan voli popit, al zna miru. A opet kad su u društvu, nikad se ne zna šta će bit.

Kad su se tili krećat ujutru, Mariška im tila spakovat svega da imadu jist putom, al nisu tili nosit. Bilo je lipe šunke, još od Uskrsa ostalo, pa jaja, sira, mladog luka, slanine, pa kiflica njim napekla, pun vajling. Neće ništa da nose, ni Bogu. Kažu, imamo para, a u Novom Sadu ima svega kupit.

I kad su išli putom, u Vrbasu su stali, i u nikoj pekari kupili burek sa sirom, svima. Gadno su se privarili, bio je ladan, a sir kiso. Nikako su ga pojili, al silom. I kad su došli u Novi Sad, neće oma jist, prvo su malo prošli kroz sajam. Gledali su mašine, išli marvu gledat, izodali se samo tako. Kad su dobro ogladnili, sad će jist. A tamo na sajmu svega, najviše ti pljeskavica. Peku ji na svakoj ćoši. To se dimi po cilom sajmu. Našli su di jedna prodaje, lipa, i oma njim se dopala, a tu ima i mista da se može lipo sist i jist. Naruče svaki po pljeskavicu u lepinji. Onda u nju mož sam mećat, po volji, oćeš luka, oćeš ljute paprike, oćeš ajvar, kupusa, šta ti srce želi. Tu oni to pojidu, i popiju po pivo. Samo je Albe popio sok, on vozi.

Odali su još malo po sajmu, razgledali, sliko ji jedan, i oma im uzo novce, a slike će njim poslati poštom, uzo im atresu. Kupili su na sajmu koječega za kuću šta im je tribalo; ulara za marvu, Grgo uzo lanac za bojtara, ondak uzice za balirat slamu na kombaju, prašak za buba-zlatice, Vranje uzo Mariški niku sečkalicu za kupus, riže sitno za salatu, a Ivan kupio štipaljke, jednu paklu i deset meteri drota najlonskog za višat veš, kad se suši. Kaže, Luca će se obradovat, neće morat robu širit po prošću, kad je opere. Albe je tio kupit jedno bure od plastike, za kupus. Kaže nije skupo, od sto dvadeset litri, al nije imo mista u autu, da ga nosi. Vranje je tražio niki kaiš za traktor, pa su se razišli, da svi ne iđu, već da svak za sebe traži što mu triba. Dogovore se da će se naći napolju pored auta, prid sajmom. I dok je Vranje tražio to što mu triba, naišo je na jednog druga iz vojske, bili su zajedno šezdesettreće u Slavonskoj Požegi, u auto jedinici. To je bio niki madžar, Lajoš iz Mužlje kod Zrenjanina. Pa kad su se nji dva srili, Bože dragosti. Pripoznali se, i ajd u bircuz, to da zaliju. Divanili i pili, a nebi se skoro razišli da Vranju nije počo stomak zavrćat, tiralo ga na veliku nuždu. Ivan i Grgo su cilo vrime bili zajedno i očli napolje, bilo im dosta sajma. Kad su došli da se nađu kod auta, kad ono nema auta, a nema ni Albe. Di je sad on očo? U tim ji počo stomak bolit, uvrćat. Triba im ić u nužnik. Kud će sad? Kaže Grgo: -Ajmo se vratit na sajam, pa ćemo tamo nać nužnik, ja znam di je. Kad su se vratili, ovaj na kapiji, što cipa karte, neće da ji pušta unutri bez karte, a oni onu prvu bacili. Što će sad? Platiće drugu, moraju. Bolje i to neg da upuštaju u gaće. Tu oni to obave, i oma natrag, a u tim dođe i Albe sa autom. Kaže: Nevolja. – Pa šta je bilo, pitaju ga oni. Bio je u miliciji, odnili su mu „Moskviča“ sa nikim paukom, jer se jednim točkom parkiro na zelenu travu. Moro je to platit sedam iljada, il da iđe kod sudije za prekršaje. Sva srića pa je imo kod sebe novce. Kaže Grgo, podilićemo, svi ćemo dat.

Sad su se nji tri sastala, i išli bi natrag kući, al nema Vranje. Njeg sad triba čekat, a znadu da voli popit. Kad nije malo prošlo, Vranje se promolio, trči. Uskače u auto i kaže Albi da tira što god brže mož, triba mu ić zarad sebe, već je malo upušto u gaće, stomak ga uvrće da ne mož durat, pa će napolju kad iziđu iz Novog Sada digod stat, i olakšat se. Ovaj tiro malo brže, kad milicija na drumu, sa radarom. Zaustavi ji. Kaže, vozili ste brže od dozvoljenog. Znam, kaže Albe, platiću, koliko triba? Kaže, dvi iljade. Plati on to, i ajde dalje. Kad su izišli iz grada, stali su nuz niki šušnjar na drumu, i svi poiskakali iz auta, da se olakšaju. Taki su proliv dobili, da to nije za divan. Sva srića, pa je Albe imo u kolima niki prazan papirni džak od mekinja, pa su njeg pokidali, i mogli su se šnjim otrt. Kad su se vratili u auto, divane od čeg je taj proliv? Sad, il je od onog bureka, ladnog, il od pljeskavica sa sajma.

Stomak ji tako počo bolit da su još jedared morali stat, onamo iza Sivca. Nisu tili u žito, griota je, već u kuruze, al su kuruzi bili mali, možda jedared okopani, vidli bi se iz nji, pa su našli niki dublji razor . Tu ji je kogod vidio sa druma od naši salašara, koji su se vraćali isto sa sajma.

Prije neg su se vratili kući, dogovore se da nikom ne divane kako su prošli. Žene će im znati kad se budi prisvlačili, poznaće se po robi, čakšrama i gaćama.

U ponediljak ujutro, na mliku, di se pridaje, već je bilo divana sa sajma. Pitaju ji: Kake su bile pljeskavice? Kažu, dobre su, samo malo ljutkaste.

Sad smo to jili, i nikad više…