utorak, 22 septembraApa-press vam želi dobrodošlicu!

SEĆENJE NA GORANA NESVANULICU KLIPIJA

Piše Jovan Banjac

OTIŠAO JE ČOVEK PLEMENITE DUŠE

Goran sa kapitenom Dejanom Ćućom

Taj 24. septembar 2017. godine ostaće upamćen po tužnoj i nikada preboljenoj vesti. Iznanada je u 47. godini sa životne scene otišao naš dragi i voljeni prijatelj Goran Nesvanulica, koga smo iz milja zvali Klipi. Zauvek nas je fizički napustio čovek koga su krasile vernost, dobrota, ljubav, toplina duše, kolegijalnost, savesnost… čovek koga smo svi istinski voleli. Vest o Goranovoj smrti, proširila se tog nedeljnog prepodneva brzinom vetra i potresla je veliki broj žitelja Prigrevice, Apatina, Sombora, Novog Sada i svih okolnih mesta. Sa nevericom su je primali prijatelju, rodbina, poznanici… i niko nije želeo poverovati u tu, na žalost, surovu istinu.

Goran je bio porodičan čovek. Neizmernu ljubav usmeravao je ka ćerkici Uni, sinu Luki, supruzi Svetlani, ocu Mirku, majci Stoji, ali i svoj ostaloj rodbini. Za sve njih uvek je pronalazio lepe reči, savetovao je naslednike da budu čestiti članovi ovog društva i grčevito se borio da im obezbedi što bolju egzistenciju. Po tome će ostati upamćen, ali i po velikoj i neizmernoj ljubavi prema sportu, pre svega fudbalu i njegovom Bratstvu 1946. Stadion mu je bio drugi dom. Punih 15 godina radio je danonoćno za dobrobit mladih Prigrevčana i stvaranju uslova za napredak fudbalske igre. Nije štedeo sebe da bi u tome uspeo. Uloga predsednika kluba nije ga sprečavala da ponekad obavlja domarske zadatke, vozi i prevozi igrače, prima i ispraća sudije, kao i da radi sve ostale poslove koji su potrebni da stadion izgleda lepo. Bio je ponosan na svoj klub, radovao se svakom golu i bodu, a posebno mu je bilo drago kada je brigu o klubu preuzeo njegov prijatelj Aleksandar Saša Korać.

Često mi je davao intervju u kome je više nego objektivno sagledavao situaciju i uvek bi se naš razgovor završavao sa donekle sličnim rečima: – Saša je učinio puno za ovo selo. On je uzdigao Prigrevicu više nego svi ostali zajedno.

Da, takav je bio Klipi. Nikada sebi nije želeo da pripiše tuđe zasluge niti da se ističe. Sa večnim osmehom na licu bio je simbol stadiona Bratstvo, gde je prvi dolazio, a poslednji odlazio. Vrhunac njegovog odanog rada krunisan je prošle godine kada je Bratstvo 1946 osvojilo prvo mesto u Srpskoj ligi Vojvodina. Bio je to za njega najlepši poklon koji su mu mogli podariti igrači. Satisfakcija za naporan rad, uspeh celog sela, a usput je ostvaren san mnogih ranijih generacija koje su samo mogle maštati o takvom uspehu. Nije mogao sakriti oduševljnje.

Svetlana, Una, Luka i Goran

Klipi je ekipne neuspehe preživljavao veoma teško, ali u sebi, i nikada nije krivio druge. Dan pre smrti zajedno sa svim svojim vernim prijateljima prepričavao je sjajno izdanje svog Bratstva 1946 i pobede od 1:0 nad Radničkim iz Nove Pazove. Hitao je kući, jer je sledećeg dana trebao da bude sa porodicom i da zajedno prosleve Svetlanin rođendan. Tog, sledećeg dana, umesto slavlja tuga u porodici Nesvanulica.

Goran Nesvanulica je otišao ni ne sluteći koliko su ga prijatelji voleli. Nakon što su saznali za tu tužnu vest, svi su se okupili na jednom mestu i niko nije hteo sa sakrije suze koje su same navirale. Njegov prijatelj Saša Korać bio je vidno potrešen i u velikoj tugi uspeo je da kaže: – Izgubio sam prijatelja koga sam voleo kao brata. Nikada više neću imati tako odanog i poverljivog druga. Klipi je neponovljiv. Dok ja hodam zemljom njegova porodica će biti zbrinuta. Ove reči su dovoljan pokazatelj sa kakvim ljudima je bio okružen Goran Nesvanulica i koliko su cenili njegovo zalaganje.

Nekoliko dana kasnije na ulazu stadiona, do tada Bratstva, podignuta je tabla sa natpisom – Stadion Goran Nasvanulica Klipi – , a sa tribina se mogla videti još veća tabla sa njegovim likom uz tekst „Živiš i dalje u našim srcima“. U sledećoj utakmici pred svojom publikom fudbaleri su igrali za svog predsednika, savladali Radnički iz Šida sa 7:0 i nakon svakog postignutog pogotka prilazili tabli i sa suzama u očima poklanjali pogodak Klipiju.

-To je najmanje što smo mogli uraditi za brata Gorana, izjavio je Saša Korać.

I ovome treba dodati samo još jednu rečenicu, pravi ljudi ne umiru, ostaju večno u srcima onih koji su ih voleli i cenili, a svoje mesto kod nas je obezbedio Goran Nesvanulica Klipi!