ponedeljak, 13 julaApa-press vam želi dobrodošlicu!

SPORTISTA I HUMANISTA

DRAGAN TARLAĆ

Jedan od košarkaša koji je proslavio ovo podneblje svakako je Dragan Tarlać. Ovaj, po mnogo čemu pozitivan čovek zaslužio je da se o njemu napiše nekoliko redova, a mi smo iskoristili deo knjige autora Dušana Kolundžije „Somborski olimpijci“ u kome se navode skoro svi detalji iz bogate košarkaške karijere ovog vrsnog sportiste. Zahvaljujemo se našem kolegi Kolundžiji koji je omogućio našim čitaocima da se podsete na velikog košarkaškog asa.

Dušan Kolundžija, autor na desetine knjiga o sportu

Počeo je kao osmogodišnjak da brani u Pionirskoj fudbalskoj školi Radnički u Somboru, a zatim je pod uticajem starijeg brata postao  rukometni golman  ( “Puno mi znači što sam igrao rukomet, očvrsnuo sam i naučio na žestoku duel igru”). Nakon tri godine, zbog visine i na nagovor prijatelja i trenera, prešao je na košarku. Pošto u to vreme u Somboru nije bilo košarkaškog kluba, postao je član Apatina. Brzo se izborio za mesto u juniorskoj ekipi i na prvenstvu Vojvodine bio je zapažen. Stigle su i prve ponude iz Subotice. Savezni trener Dušan Ivković došao je u Apatin da na delu vidi o kakvom je talentu reč. Kada je ubrzo nakon toga postao i šef stručnog štaba novosadske Vojvodine, poželeo je da u svojoj ekipi vidi Tarlaća. Dragan je godinu dana trenirao u juniorskoj ekipi kod trenera Zorana Mirkovića. U Virovitici, na finalnom turniru kadetskog prvenstva Jugoslavije, Vojvodina je osvojila prvo mesto ponajviše zahvaljujući odličnim igrama Tarlaća, koji je proglašen za igrača turnira. U toj ekipi bili su: Perišić, Tarlać, Darković, Kovačević, Rajković, Šiđanski, Surla, Pavićević, Prvanov, Baša i Stanković. Iza Vojvodine plasirali su se Partizan, Cibona i Jugoplastika.

Iste godine je postao i kadetski reprezentativac Jugoslavije. Na Drugom kupu Mediterana “Rodos 88” Jugoslavija je ubedljivo osvojila prvo mesto ispred Italije, Turske, Grčke, Španije i Francuske. Tarlać je bio u startnoj petorci i naročito protiv Italije (80:77) i Grčke (70:60) bio igrač odluke. U toj ekipi igrali su: Joksimović, Tadić, Jurić, Šarić, Prlinčević, Lončar, Tarlać, Mutavdžić, Stević, Ridl. Novosel i Nakić. Trener je bio Rusmir Halilović. U dresu Vojvodine na zvaničnoj prvenstvenoj utakmici je zaigrao 1989. godine protiv Jugoplastike u Novom Sadu kada su Novosađani poraženi sa 72:86. Pred 3000 gledalaca  postigao  je šest poena.

Ispunila mi se želja da igram protiv Rađe, koji je uz Divca moj idol, igrač čiji bih kvalitet želeo da dostignem.

Dobre igre u Vojvodini i reprezentaciji nisu prošle nezapaženo. U prelaznom roku 1989. godine najuporniji su bili predstavnici Zadra, Cibone i Crvene zvezde. Obavili su razgovore i sa Draganom i s njegovom majkom i bratom. Čak su majka i brat išli i u Zagreb i u Zadar kako bi se uverili šta nude Draganu za prelazak, a on je razgovarao u Beogradu sa Slavnićem i Kapičićem o onome što nudi Crvena zvezda.  Odlučio se za Beograd. Ali, lekarski pregled  koji su obavili ugledni kardiolozi dr Radovanović iz Sremske Kamenice i dr Ostojić iz Beograda potvrdio je dijagnozu da je došlo do virusne upale srčanog mišića. Naređeno je strogo mirovanje uz obavezno uzimanje vitamina. Osnovni cilj bio je da se organizam odmori, a tek nakon toga moći će da se razgovara o nastavku karijere

Kako je došlo do upale? Igranje za sve selekcije u klubu od kadeta do seniora, vikendom i po tri utakmice, tako mlad organizam nije izdržao. Sreća moja što je trener Ivković primetio da sam vrlo slab i bled i poslao me na lekarski pregled. Začudio se kako su mi lekari dozvolili da treniram. Dok sam ja po savetu lekara mirovao, rešavan je moj zahtev za promenu kluba i postao sam „zvezdaš“.

U sezoni 1990/91. debitovao je u dresu Crvene zvezde

Bio sam jedan od najmlađih u ekipi, a uz mene na poziciji krila igrao je proslavljeni as Dražen Dalipagić, tačno 22 godine stariji.  U početku me je nerviralo što Praja svaku grešku primeti i odmah daje ispravku u stilu: to treba ovako, a ne tako. Brzo sam shvatio koliko je to bilo dobronamerno i korisno za moj dalji naredak i razvoj i zato sam mu izuzetno zahvalan.

U toj sezoni za Crvenu zvezdu su igrali: Dabić, Ilić, Nikolić, Stević, Petrović, Jovanović, Cvetković, Obradović, Šilobad, Bukumirović, Dalipagić, Vasić, Damjanović i Joksimović. Trener je bio Zoran Slavnić. Po imenima, odličan sastav, ali u prvenstvu im baš nije išlo. Tek u plej autu su izborili opstanak u prvoligaškom društvu, a u odlučujućim utakmicama blistao je mladi Tarlać. Avgusta 1991. godine u Edmontonu je održano omladinsko prvenstvo sveta na kojem je Jugoslavija osvojila četvrto mesto. Bilo je to poslednji put da su zajedno igrali igrači sa prostora bivše Jugoslavije. Sutuacija u zemlji uticala je i na odnose unutar košarkaške reprezentacije, pa, umesto očekivane titule prvaka sveta, četvrto mesto predstavlja krajnji domet i odličan plasman. U toj ekipi igrali su: Bodiroga, Arsić, Lončar, Mršić, Pajović, Čizmić, Topalović, Rebrača, Radović, Šilobad, Tarlać i Ridl. Trener je bio Duško Vujošević. Bodiroga i Tarlać bili su najzapaženiji pojedinci.

Zaista smo taj turnir igrali pod velikim psihološkim pritiskom. U dalekoj Kanadi svakodnevno nam stižu iz zemlje vesti o raspadu države, što u prvi mah nismo mogli ni da razumemo. Trener američke reprezentacije Lon Kruger, valjda pod utiskom da sam u polufinalu ubacio 33 poena upravo Amerikancima, nudi mi da pređem na Floridu. Kada sam nekoliko godina kasnije postao NBA igrač „Atlante Houksa“, Kruger mi je jednom prilikom rekao da me još uvek čeka na Floridi.

Po povratku u Beograd, Tarlać je sa Crvenom zvezdom otišao u Grčku gde su odigrali prijateljsku utakmicu sa Olimpijakosom. Želeli su Grci da na taj način obeleže dolazak u njihove redove Žarka Paspalja, jednog od najboljih evropskih igrača. Posle razgovora sa Paspaljem čiji su mu saveti bili od neprocenjive važnosti, Tarlać je imao i prvi kontakt sa upravom Olimpijakosa. Video je da grčki šampion ima planove da se bori za titulu prvaka Evrope, a „Dvorana mira i prijateljstva“ sa 20.000 mesta pruža impresivnu sliku i mogućnost da se igra u fantastičnoj atrmosferi. Osim toga, prihvatio je i ponudu da postane grčki državljanin, ali uz klauzulu da će igrati isključivo za jugoslovensku reprezentaciju.

Praktično od pojave na međunarodnoj sceni igre Dragana  Tarlaća bile su pod budnim okom skauta NBA lige.Maja  1992. godine stavlja potpis na ugovor sa poznatim menadžerom Folkom, koji je osim ostalih zastupa i Majkla Džordana. Time je Tarlać rekao “da” i najjačoj ligi na svetu. U Olimpijakosu se dobro snašao i odmah se izborio za mesto u startnoj petorci, postao je miljenik publike. Međutim, došlo je do povrede. Osam meseci je tokom 1994. godine bio van terena zbog teške povrede kolena. U finalu Kupa evropskih šampiona u Tel Avivu želeo je da pomogne svojoj ekipi protiv Huventuda, ali nije bio dovoljno spreman. Huventud je imao više sportske sreće i tako je propao prvi pokušaj ekipe iz Pireja da osvoji najdraži trofej. Za Tarlaća je 1995. godina posebno značajna jer je na svetskoj košarkaškoj pijaci draftovan za Čikago Bulse. To znači ako jednoga dana odluči da se oproba u NBA ligi, čeka ga mesto uz velikog Majkla Džordana. Ni 1995. godine Olimpijakos nije uspeo da osvoji prvo mesto u Evropskoj ligi ( bivši Kup evropskih šampiona). Za fajnel for 1996. u Parizu nisu se kvalifikovali, a te godine Tarlać je ponovo povredio koleno i nije mnogo igrao. Najveći uspeh u istoriji Olimpijakos je ostvario 1997. godine. Osvojio je sva tri trofeja: nacionalno prvenstvo i kup i pobedio u Evropskoj ligi. Uvideo je bogati vlasnik atinskog kluba da za titulu prvaka Evrope treba imati i pravog trenera, pa je angažovao Dušana Ivkovića i postigao ono što je želeo. Fajnel for je odigran u Rimu, a Olimpijakos je prvo pobedio Olimpiju sa 74:65, a zatim i Barselonu ( sa Sašom Đorđevićem) sa 73:58. Na obe utakmice Tarlać je igrao sjajno, naročito protiv Madriđana kada je vodio veliku borbu pod obručima sa gorostasnim Duenjasom. Postigao je 11 poena i imao čak 15 skokova. Međutim, trebalo je puno znoja da bi se došlo do Rima. U osmini finala Evrolige sastali su se Olimpijakos i Partizan. U Beogradu su Atinjani lako pobedili sa 71:61 i mnogi su tada verovali da je sve rešeno. „Dvorana mira i prijateljstva“ u Atini neosvojiva je tvrđava za mnoge ekipe. Ali, tako nisu mislili igrači Partizana i na opšte iznenađenje košarkaške javnosti u svetu slavili su pobedu 61:60, čime su izborili majstoricu u Beogradu. Olimpijakos, predvođen raspoloženim Tarlaćem, pobeđuje sa 74:69. U četvrtfinalu su pokazali pravu snagu kada su prošlogodišnjeg prvaka Evrope, ekipu Panatinaikosa u gostima pregazili sa 20 poena razlike. Tarlać je postigao 16 poena i imao devet skokova. Naravno, bio je najzapaženiji pojedinac susreta.

Priliku da dokaže svoj raskošni talenat Tarlać je imao i u duelima sa centrima NBA lige. Na osmom “Mekdonaldsovom turniru” 1997. godine u Parizu u finalu su igrali Čikago Bulsi i Olimpijakos. Pobedili su “vanzemaljci” sa 104:78, rezultatski ubedljivo, ali na terenu nije bilo baš tako. Tarlać je prvog centra Bulsa Luka Longlija već u šestom minutu poslao na klupu pošto je ovaj zaradio tri lične greške. Nije se mnogo videla ni njegova zamena  Bil Venington. Tarlać je u toj utakmici postigao 16 poena i imao 12 skokova. Izabran je u idealnu petorku turnira uz legendarnog Majkla Džordana. Do kraj te godine Tarlać je ponovo doživeo tešku povredu i dva meseca je morao  da odsustvuje sa terena. Dileme – ostati u Olimpijakosu ili se otisnuti u NBA ligu ostaju i dalje. U Čikago Bulsima gubili su strpljenje. Očekivali su da  njihov „pik“ konačno pređe preko bare. Ali, vlasnik Olimpijakosa nije želeo tek tako da se reši najboljeg igrača grčkog prvenstva poslednjih nekoliko sezona. Uslovi koje nudi Tarlaću za produženje vernosti takvi su da ih je teško odbiti. Zato je sigurno da će Tarlać do Olimpijskih igara 2000. u Sidneju biti stanovnik  prestižnog atinskog dela Glifade.

Nisam decidirano rekao ni da hoću ni da neću okušati sreću u profesionalnoj ligi. Ali, uslovi koje imam u Atini i „Olimpijakosu“ takvi su da sada ne razmišljam o odlasku. Prošle godine došlo je prvi put do štrajka košarkaša NBA lige. Sezona je bila u pitanju, a sve je to uticalo i na moja razmišljanja da i dalje ostanem u Atini.

 Debitovao je u dresu Čikago bulsa u „Junajted centru“ u Čikagu protiv Nju Džersija krajem 2000. godine. Gosti su pobedili sa 92:82.   Proveo je 12 minuta u igri, postigao tri poena i imao pet skokova.

U Evropi igrate protiv izvanrednih košarkaša, ali ne tako često kao ovde gde svako veče za rivale imate momke izvanrednih atletskih kvaliteta. Svake večeri učim. Željan sam da napredujem, nadam se da ću pokazati koliko mogu. Pet godina sam čekao iz želje da napredujem i da u redove šampiona NBA dođem kao igrač koji može da odigra značajnu ulogu i doprinese ekipi. Kada sam sa „Olimpijakosom“ osvojio titulu prvaka Evrope i ostale trofeje shvatio sam da je to preduslov za veća iskušenja koja nosi NBA. Ne žalim što u »bikove« nisam došao kada su imali ekipu za respekt. Igrao sam u jednom od najboljih timova Evrope, sarađivao sa jednim od najboljih stručnjaka na Starom kontinentu Dušanom Ivkovićem. Cilj mi je bio da postanem najbolji u Evropi. Kada sam to ostvario bio sam spreman za odlazak, ali lok-aut i ugovor sa „Olimpijakosom“ odložili su transfer za leto 2000-te. Kada sam ja u pitanju, trener Flojd vrlo je strpljiv. Želja mu je da naučim osnove i osetim način igre u NBA. Zato očekujem da će mi, kada oseti da sam  spreman, dati pravu šansu.

Međutim, Dragan je imao dosta pehova sa povredama tako da nije uspeo da dokaže nesumljiv kvalitet, koji ga je uostalom i preporučio vlasnicima Bulsa. Otežavajuću okolnost za ovog stamenog centra predstavlja to da je Čikago  u toku sezone angažovao Breda Milera koji se odlično snašao pa je Tarlać pao u drugi plan. Iako je trener Flojd i dalje biranim rečima govorio o našem asu, realno je bilo očekivati da po isteku jednogodišnjeg ugovora Tarlać potraži drugi klub, a možda se i vrati  u Evropu. Tako je i bilo. Od brojnih ponuda odlučio se za madridski Real.

Uvek sam želeo da obučem plavi dres. To je za mene svetinja. Ali, propisi mi nisu dozvoljavali da to ostvarim. Prvi put se postavilo pitanje mogućnosti da nastupim u reprezentaciji na Evropskom prvenstvu 1995. u Atini. Međutim, Grci su sve učinili da nas nekolicinu Jugoslovena u tome onemoguće. Poznat je moj stav, imao sam dvojno državljanastvo i bio isključiv u želji da igram samo za Jugoslaviju. Žao mi je što nisam bio tog zlatnog tima i doživeo onaj neponovljivi veličanstveni doček u Beogradu. Naravno, posebno mi je žao bilo što nisam bio među odabranima u Atlanti na Olimpijskim igrama. Jer, onaj američki “drim tim” bio je fenomenalan  ,a finale sa Jugoslavijom nešto što će se dugo pamtiti.

 Tek 1999. godine na Evropskom prvenstvu u Francuskoj debitovao je u seniorskoj reprezentaciji. Jugoslavija, kao svetski i evropski prvak, bila je glavni favorit, ali izostanak Đorđevića i Rebrače i povrede Obradovića i Stojakovića, uz nedovoljan broj utakmica u pripremnom peirodu, uticali su na to da naša reprezentacija nije mogla postići bolje od trećeg mesta. Tarlać nije pružio igre na koje su ljubitelji košarke, posebno u Grčkoj, navikli. Ipak, prilika za novo dokazivanje pružiće se naredne godine na Olimpijskim igrama u Sidneju. Tarlać će sigurno biti jedan od oslonaca naše reprezentacije.

Francuska je brzo zaboravljena i sve je bilo okrenuto novom velikom iskušenju – olimpijskom turniru 2000. godine u Sidneju. Tarlać je na spisku sigurnih putnika, a atmosfera u reprezentaciji je sjajna. Svi veruju da veliki planovi i očekivanja nisu bez realne osnove. Ipak, turnir u Sidneju nije ispunio očekivanja ljubitelja košarke, ne samo u našoj zemlji već i širom sveta. Peto mesto za reprezentaciju koja je po kvalitetima morala da se po  drugi put uzastopno nađe u finalu olimpijskog turnira sa američkim „drim timom“ svakako je neuspeh. Ko zna šta bi bilo da je  do tog susreta došlo jer su Amerikanci ceo turnir odigrali u bledom izdanju.

Planirali smo da osvojimo prvo mesto u grupi i tako izbegnemo mogućnost da se sa Amerikancima sastanemo pre finala. U tome nas je zaustavila Kanada. Iako smo na poluvremenu imali devet poena prednosti, bili smo opterećeni velikim brojem ličnih grešaka. Još kada se u finišu utakmice razigrao Kanađanin Neš, a s druge strane Danilović i Bodiroga nisu bili pri šutu, eto razloga za naš neuspeh. Mala je uteha za mene što sam na toj utakmici bio među boljima. Više bih voleo da sam bio slab, a da smo pobedili. Teško nam je pao ovaj neplanirani poraz, ali to nije bio smak sveta.

U četvrtfinalu su naši košarkaši imali za protivnika Litvaniju. Možda zbog toga što bi ih u slučaju pobede čekao „drim tim“, Jugosloveni su igrali ispod svog nivoa i poraženi su čak sa 13 poena razlike. Medalja je ostala samo san. Da će sve doći na svoje mesto potvrdila je 2001. godina i evropsko prvenstvo u Turskoj. Pod vođstvom Svetislava Pešića Jugoslavija je ponovo bila prvak. Tarlać možda nije odigrao šampionat na nivou svojih mogućnosti, njegovi kvaliteti nisu došli do izražaja u Turskoj. Ipak, njegov učinak bio je od velikog značaja za uspeh naše reprezentacije. To se pokazalo naročito u finalnom susretu kada je  vodio i dobio veliku borbu sa sjajnim Ibrahimom Kutlajem. Kutlaj je bio prilično razigran u uvodnom delu utakmice, u jednom prodoru naleteo je na Tarlaća pod našim košem i odbio se kao od zida. Posle toga igrači rivala nisu se lako usuđivali da krenu u prodor. Sledeće dve sezone uspešno je igrao za Real, a onda je 2004. prelašao u moskovski CSKA gde je i završio uspešni karijeru.

Sportisti su među prvima digli glas protiv neopravdane agresije NATO pakta na našu zemlju. Širom sveta su naši najbolji ambasadori bili upravo vrhunski  fudbaleri, košarkaši, rukometaši, odbojkaši… Tako je bilo i u Grčkoj gde je danima na desetine hiljada Grka demonstriralo. Dragan Tarlać se kao pravi patriota, uključio od prvog dana u pripreme i organizaciju svih oblika protesta. Znao je i da govori na mitinzima, a njegova kuća bila je pravi mali štab i informativni biro. Dao je na stotine intervjua i izjava za mnogobrojne radio i tv stanice i novine i tako doprineo prodoru istine o tome što je zadesilo Srbiju. Aktivno se uključio i u sve oblike sakupljanja humanitarne pomoći. Nije zaboravio ni selo Baljci kod Drniša, svoju pradedovinu.

Sve je počelo 1995. godine kada je u Čikago došao vladika Longin. Slušao sam od njega potresne priče o progonu srpskog naroda iz Hrvatske, posebno Dalmatinske zagore. Tada sam odlučio da se trajnije vežem za to područje. Tako sam i venčanje i kasnije krštenje sina Luke obavio u manastiru Krka što je iznenadilo moju porodicu, prijatelje, ali i vladiku Longina. Od tog trenutka moram reći, Krka se voli i svaki trenutak želim da joj se vratim. To i činim bar dva puta godišnje.

 Dragan Tarlać je mnogo učinio da se obnovi crkva u selu Baljci. Postao je jedan od značajnijih dobrotvora Srpske pravoslavne crkve je i za to je odlikovan Ordenom svetog Save. Nastavlja da pomaže i selo Riđicu . U saradnji sa manastirom Visoki Dečani, a preko Međunarodne pravoslavne humanitarne organizacije, Tarlać pomaže realizaciju mnogih projekata.