četvrtak, novembar 14Apa-press vam želi dobrodošlicu!

SPORTSKI VREMEPLOV broj 9

ŠARMER RINGA BRANKO ADŽIĆ – ADŽIJA –

Uvek je voleo da bude u društvu lepih žena

Možda nije bio najbolji bokser svih vremena apatinskog ringa, možda nije dokazao sav svoj raskošan talenat u plemenitoj veštini, možda … ali jedno je sigurno, njegovo ime Branko Adžić, poznatiji kao Adžija, ostaće večno upisano kao sjajan bokser, neustrašiv borac i najveći šarmer ringa.

Kada sam ulazio u tajne pisane reči imao sam čast i zadovoljstvo da moj prvi internju bude upravo sa ovim velikanom magičnog kvadrata. Tada je već bio oboleo, ali se sećao mnogih detalja, pa i borbi o kojima se u društvu starijih Apatinaca još i danas priča. Tvrdi se da su mečevi protiv čuvenog Ivice Šokčića neponovljive i da su u rangu najboljih borbi svih vremena. U vremenu kada sam jedan period života proveo u Požarevcu, gde je Adžija boksovao za Mladi radnik, sećam se da je i bio pravi mamac za publiku, pogotovo ženskog roda. Većina je dolazila da vidi isključivo njegov nastup koji je obilovao sa svom lepotom plemenite veštine, ukrašen sa puno zabave. Mnogi bokserski stručnjaci su tvrdili da je reč o svetskom formatu boksera, koji je posedovao sve što je bilo neophodno, ali, kako je i sam priznao, nedostajala mu je sportska disciplina. Iskoristiću priliku da ga citiram:

Kada sam bio mlad i počinjao da boksujem pio sam isključivo limunade, jeo kolače i redovno trenirao. Tada su mi “prijatelji” prilazili i nudili piće, uz reči, ma možeš jedno, ne škodi. Izvesno vreme sam odolevao, sve dok nisu došli dani popularnisti, koje izgleda da je nisam mogao nositi. Počeo sam sa jednim, pa sa dva pića i tako sve češće. Kada više nisam mogao da pobeđujem i kada me je alkohol uhvatio pod svoje, svi su bežali od mene. Zato mladima poručujem, bavite se sportom, ne koristite alkohol i ne dozvolite da vas uvuku u pogrešno društvo, bile su to reči najvećeg šarmera ringa sedamdesetih godina prošlog veka Branka Adžića – Adžije.

Adžija je bio veliki šaljivdžija. Voleo je da provodi vreme sa društvom i često je znao da priča šale između ostalog i na svoj račun. Jedna je ostala večno i u to doba, ali i mnogo godina kasnije, uveliko se prepričavala. Ostaje upamćena kao Adžijina anegdota iz beogradskog gradskog autobusa. Nju je Adžija sa puno duha pričao, a glasila je: –Ja u autobusu, vidim jedan džepari ljude pa dođe i do mene. Gurnuo ruku u moj džep, a ja nemam bele benke. On traži li traži, a mene ubi sramota.