četvrtak, 2 aprilaApa-press vam želi dobrodošlicu!

SRBO, LEGENDA APATINA I ČOVEK KOJI SE PAMTI

TEKST KOJI NE STARI

Apatinci ga pamte, pričaju o njemu, sećaju se svih njegovih nezaboravnih šala, pa smo sve to pokušali staviti na papir. Mada je takst objavljen u štampanom izdanju, za one koji ga nisu čitali prilika da se sete nezaboravnog Srbe.

SEĆANJE NA APATINSKU IKONU

Kada bi neko prošao Apatinom i upitao za Dragana Beadera, verovatno da bi mali broj ljudi znao o kome je reč. Skoro je izvesno da bi se i njegovi najbliži zamislili, ali ako bi se spomenulo ime Srbo, onda bi mnogi, pa čak i oni koji ga nisu poznavali, imali nešto lepo da kažu o legandi Apatina. Ime Dragan možemo u ovom tekstu komotno zanemariti, jer ga ni rođena majka tako nije zvala, već po nadimku.

-Srbo je čovek koji je na sebi svojstven način obeležio, nažalost, kratak život koji je trajao svega 35 godina, ali je bio pun uzbuđenja i lepih dogodivština. Bio je jedan od retkih ljudi koji za života nije imao neprijatelja, nikada se sa nikim nije sukobio, protivrečio ili na bilo koji način zamerio. Drugim rečima, bio je ikona mnogih generacija, prve su reči Milana Pavkovića Mišina.

I zaista je tako, jer kako drugačije opisati čoveka koga su volela deca, srednje generacije, ali i oni mnogo stariji. A da bi se u to doba dostigao takav renome trebalo je biti nešto između svetca i čoveka. Možda je naš Srbo na neki način bio svetac, jer je svojom pojavom, šaljivim rečima i ponašanjem znao tužne da razvedri, bolesnima da daje nadu da će ozdraviti, starcima snagu da nastave dalje da žive, a deci vedrinu i osmeh na lice. Da je sve ovo istina mogu da potvrde mnogi njegovi prijatelji, ili bolje rečeno svako onaj koji ga je poznavao, a takvih je puno. Trebalo bi mnogo prostora da se navedu svi Srbini prijatelji, međutim oni u koje je on najviše verovao i sa kojima je delio sve dobro i loše su Milan Miši Pavković, Radomir Dražić Rabor, Milan Škrbić Škrbo, Jovan Radaković Radak, Dragan Bato Perić, Milosav Hipik Brajović, Đorđe Sučević Sučo, Vladimir Knežavić Knez i još nekolicina. Ti ljudi su odrastali uz Srbu i proživeli najlepše trenutke svog života, a kasnije i tugu koju i danas osećaju.

Nije retkost da mladi, koji ga nisu upoznali, pitaju ko je on i čime je zadužio Apatin. Prosto rečeno, Srbo je bio nešto neobjasnivo. Kada bi se pojavio i prošetao tadašnjim korzoom, mnogi su osećali potrebu da popričaju sa njim ili da ga dotaknu.

-Zračio je nekom vedrinom, toplotom koja mu je izlazila iz duše i kao da je posedovao moć da svu negativnu energiju pretvori u krajnje pozitivnu. Na njemu se nije moglo videti da ima bilo kakvih problema ili da je sa nečim nezadovoljan, tvrdi Vladimir Knežević Knez

Mada je odrastao u veoma skromnim uslovima, Srbo se nikada nije žalio, nije proklinjao sudbinu, već je sve rešavao sa osmehom na licu. Često je znao da radi na svoju štetu samo da bi drugima bilo bolje. Nikada se nije štedeo, a prijatelje je znao da ceni i vrednuje. Kao takav bio je omiljen u svakom društvu.

Njegovi drugovi se rado prisećaju trenutaka provedenih sa njim. Znao je Srbo bez dinara u džepu da se zaputi na more i tamo bude nekoliko meseci. Oni koji su bili sa njim tvrde da je u roku nekoliko minuta sticao nova poznanstva i da su ga bukvalno svi obožavali. Nije bila retkost videti Srbu da se igra sa decom. Kada bi se pojavio u društvu najmlađih oni bi od radosti skakali i jedva su se odvajali od njega. Živeo je u periodu kada se vrednovao stariji i to je poštovao. Znao je da sedne na klupu sa penzionerima, ispriča im nekoliko šala a oni veseli, kao da su se preporodili i ne dozvoljavaju mu da ih napusti.

A onda, 17. januara 1990. godine kao grom iz vedra neba odjeknula je vest koja je izazvala tugu kod velike većine Apatinaca. Sa životne scene otišao je Srbo. Neverica je vladala među građanima. I pored toga što je informacija o njegovoj smrti bila istinita, niko u nju nije hteo da poveruje.

-Nažalost, dva dana kasnije morali smo se suočiti sa surovom činjenicom i fizički se rastati od omiljene osobe, još uvek sa osećajem velike tuge kaže Jovan Radaković Radak.

Poslednji oproštaj od Srbe okupio je na jednom mestu nezapamćen broj ljudi iz Apatina i mnogih drugih mesta širom nekadašnje velike Jugoslavije. Miši, Rabor, Perić, Škrbo, Radak, Sučo, Knez,. Hipik, Robi Švabo, Pićek, Poni, Ličan, Pekar, najbolja drugarica Duša Rodić… morali su da se pomire sa istinom, koju ni danas ne prihvateju, da više nikada neće videti svog druga Dragana Beadera Srbu.

-Tih dana Apatin je bio zavijen u crno. Niko zvanično nije objavio nikakve dane žalosti, ali se po kafanama i restoranima mogla čuti tiha muzika, na licima ljudi videla se tuga, priseća se Milan Škrbić Škrbo i dodaje– Većina nas, njegivi najbliži prijatelji nismo mogli, ali nismo ni želeli da sakrijemo suze koje su same nadirale na oči.

Naišla je praznina u svakodnevnici mnogih Apatinaca. Navika da ih apatinska ikona razveseli, nasmeje i ulepša im dan iznenada je nastala. Lik Srbe ostao nam je u sećanjima, a da se nikada u ovom gradu ne zaboravi postarao se Darko Radaković koji ga je spomenuo kao ključnu ličnost u pesmi o Apatinu.

Ako je istina da na „onom“ svetu postoje pakao i raj, ubeđeni smo da je Srbo u raju, jer plemenitost takvog čoveka ne zaslužuje da se nađe na drugom mestu. I posle 26 godina on živi u većini nas, jer Srbo je neponovljiv.

MICO NAMJESTO

Miši, sa kojim se Srbi izuzetno dobro slagao priseća se njihovog zajedničkog nastupa na gitarijadi.

-Običaj je bio da svi iz društva pomažemo jedan drugome. Jednom prilikom kod mene je bilo sakupljanje sena, koje smo uspešno obavili i nakon toga seli za sto da ručamo. Moj otac, koji se bavio stočarstvom, otišao je u štalu i pokušao da natera kravu „Micu“ da se skloni kako bi uspeo da očisti sve oko nje. Začulo se nekoliko puta kako je rekao „Mico namjesto“, a kasnije i „O braćo mila šta ću šnjome“. Niko od nas nije obraćao pažnju na njegove reči.

Te večeri održana je gitartijada u tadašnjem „Brodveju“. Mi smo nastupali i za pevača smo angažovali Srbu. Pošto smo se sakupili tog dana imali smo skroman repertoar od dve pesme, a trebalo je tri. Kada je došao red na treću pesmu Srbo mi je prišao i rekao da krenem u rok stilu i da stanem kada mi bude dao znak. Tako sam postupio, a onda su na zaprepašćenje svih nas iz Srbinih usta izašle reči – Mico namjesto. To je, kao i moj otac, ponovio tri puta, a kraj pesme je završio sa rečima -O braćo mila što ću šnjome. Bukvalno smo plakali od smeha, a publika je ludela, kao na koncertima velikih grupa i tražila da ponovimo tu pesmu nekoliko puta. Na kraju smo osvojili drugo mesto, ali vrednije od nagrade bio je smeh koji smo doživeli sa njim, priča nam Miši i dodaje – Kada smo se okupili i trebali prijaviti ime orkestra nismo znali kako da se zovemo, a onda je stvar u svoje ruke preuzeo Srbo. Otišao je do organizatora i prijavio nas pod imenom „Trule džigerice“. Mada je od tada prošlo više od tri decenije, tog imena i nezaboravnog nastupa mnogi naši sugrađani se još sećaju i često o tome pričamo.

DOSTOJANSTVEN OPROŠTAJ

Srbo je odrastao u siromašnoj porodici. Njegovi drugovi nisu dozvolili da se poslednji oproštaj obavi mimo običaja. U kratkom roku sakupljene su pare za sahranu, podušje i spomenik.

-Želeli smo da se dostojanstveno, prema svim nekadašnjim, a i sadašnjim običajima rastanemo od njega. Akcija oko prikupljanja para naišla je na podršku većine građana koji su dali pare shodno svojim mogućnostima. U njegovo ime održali smo koncert i sva sredstva uplatili za spomenik, kaže Miši.

ĆURKA NA POVEZU

Prepun raznih šaljivih ideja Srbo je jednog popodneva gradom prošetao sa ćurkom vezanom oko vrata sa tankim lancem i okačenim budilnikom. To je izazvalo nezapamćeno interesovanje.

-Svi su izašli na ulicu. Prodavačice, kupci, gosti iz restorana i kafana, deca su trčala za njim, a narod se toliko smejao da je sve podsećalo na neku režiranu komediju. On se nije obazirao na prisutne, već je nešto govorio ćurki koja je takođe uzdignute glave šetala glavnom ulicom, reči su Jovana Radakovića Radaka.

SALTO ZA APLAUZ

Srbo je voleo putovanja, doživljaje, upoznavanje novih prijatelja, pa je često znao da bude u društvu svog nerazdvojnog druga Dragana Perića, koji je bio profesionalni vozač kamiona i sa njim je obišao veliki deo tadašnje Jugoslavije.

-Ture do Slovenije, Hrvatske ili neke druge tadašnje republike znale su da budu duge i monotone, ali u društvu Srbe, vreme i kilometri su leteli. Sećem se da smo jednom prilikom, dok sam imao turu za Hrvatsku, odlučili da kamionom odemo u posetu Mišinu koji je služio vojsku u Kninu. Nakon što smo našli Mišina dogovorili smo se da odemo u neki restoran gde možemo na miru da pričamo. Na ulazu je Srbo napravio salto napred i odmah privukao pažnju posetilaca. Usledili su aplauzi, a onda i serija pića od raznih gostiju kojima se njegov stil ponašanja svideo. Tu smo dočekali jutarnje sate uz mnogo jela i pića, sve na račun gazde koji je Srbu najblaže rečeno zavoleo, priča jedan od mnogih doživljaja sa Srbom Dragan Bato Perić.

Jovan Banjac