četvrtak, 1 oktobraApa-press vam želi dobrodošlicu!

SVETSKA TALEVIZIJSKA PREMIJERA DUGOMETRAŽNOG DOKUMENTARNOG FILMA „ENKEL“

Dokumentarni film „Enkel“, autora Aleksandra Reljića, u produkciji Radio-televizije Vojvodine, imaće svoju televizijsku premijeru u subotu, 26. januara 2019. godine, u 20 časova, na RTV1.

Film „Enkel“ (Unuk) temu holokausta obrađuje kroz prizmu odnosa preživele logorašice Aušvica Eve Mozes Kor i unuka komandanta tog logora, aktivnog borca protiv negiranja holokausta, Rajnera Hesa.

„Enkel“ je premijerno prikazan na 65. Martovskom festivalu kratkog i dokumentarnog filma u Beogradu, zatim u Arena Sinepleksu u Novom Sadu, a u 2018. je imao i  značajan festivalski život, gde je osvojio nekoliko nagrada.

Na Al Jazeera Balkans Doc Film Festivalu osvojio je Program Award, nominacijom za berlinski Festival evropskih javnih servisa „Prix Europa“ za „Evropski dokumentarni film godine“ našao se među 25 najboljih evropskih filmova 2018. godine, potom je osvojio  nagradu za „Najbolji dokumentarni film na ex-YU prostoru“ na First Frame Film Festivalu u Istočnom Sarajevu, a na Balkan New Film Festivalu, koji se održava u Stokholmu, dobio je specijalnu nagradu. Film je ove godine zatvorio Međunarodni festival o ljudskim pravima „Ubrzaj“ u Crnoj Gori, koji je inače revijalnog karaktera.

Aleksandar Reljić

Pred svetsku TV premijeru autor filma Aleksandar Reljić kaže:„Teme Drugog svetskog rata su deo mog interesovanja još od klinačkih dana. Obožavao sam istoriju Drugog svetskog rata, a onda, nakon ratova na prostorima bivše Jugoslavije, to je postalo i deo profesionalne opsesije. Teme iz Drugog svetskog rata su usko bile povezane i sa onim što se dešavalo devedesetih godina na ovim prostorima. Tako da sam u celu ovu priču ušao radeći na specijalnoj dokumentarnoj emisiji „Aušvic – jugoslovensko sećanje“, koju je Radio-televizija Vojvodine emitovala 27. januara 2015. godine, na sedamdesetu godišnjicu oslobođenja Aušvica. U tom periodu, prateći razne medije, naišao sam na priču o unuku komandanta Aušvica i preživeloj logorašici, koja ga je simbolično usvojila kao svog unuka.“

RTV: U filmu na specifičan način obrađujete temu holokausta, kroz dve posebne lične priče. Koliko je bilo teško pripremiti sagovornike i kako je tekao taj proces?

Reljić: „Nisam imao mnogo vremena za istraživanje, niti za upoznavanje sa sagovornicima, s obzirom na to da jedan živi u Nemačkoj, a druga protagonistkinja u Americi. U začetku ideje o snimanju, verovatnoća da uopšte snimim film je bila mala, ali su se nekako poklopile kockice kada sam ušao u kontakt sa Rajnerom, koji mi je tada rekao da bi 20. aprila trebalo da se sretne sa Evom Mozes Kor i da će zajedno ići na suđenje Oskaru Greningu, knjigovođi iz Aušvica. Dakle, sama činjenica da ćemo imati njihov ponovni susret na tlu Evrope i sama činjenica da ćemo imati tu dimenziju suđenja –  današnjeg suđenja bivšem SS pripadniku, značilo je da moramo da se ubrzamo i da imamo šansu da snimimo film. Tako da je moje upoznavanje direktno sa njima bilo na samom setu. Pre toga, imao sam malo vremena za istraživanje, ali za mene je bilo najvažnije da vidim koliko je unuk komandanta Aušvica zaista stvaran, koliko je on iskren u svojoj borbi protiv negiranja holokausta i u svom ličnom procesu suočavanja sa teškim zločinima, koje je počinio njegov deda. Najvažnije mi je bilo da imam stvarne i iskrene likove i mislim da sam to negde dobio. Ono što je bilo drugačije u mom pristupu jeste da sam kroz paralelnu dramaturšku strukturu pokušavao da ispričam priču o holokaustu iz dva ugla – dakle unuk komandanta Aušvica predstavlja suprotan pol onome što je zapravo pol žrtve. On je potomak zločinca, ona je direktna žrtva. Dovesti njih dvoje u direktnu vezu je već samo po sebi bilo izazov i samo po sebi razlog za snimanje filma. Do kraja filma, u gotovo jednoj jedinoj sceni, vidimo taj njihov odnos, koji je zaista čaroban, tako da pored stravičnih priča i svedočanstava, koje smo imali priliku da čujemo kroz ceo film, kraj na neki način deluje relaksirajuće.“

Na novosadskoj i crnogorskoj premijeri gost je bio jedan od protagonista Rajner Hes, koji je bio veoma otvoren za sva pitanja prisutnih. Kako biste opisali vašu saradnju za vreme snimanja filma i kakva je ona danas?

„Rajner je zaista divan i zabavan čovek, a naša saradnja se za sve to vreme, tri godine, razvila u lepo drugarstvo. Bili smo na snimanju u Nemačkoj i Poljskoj, nakon toga Rajner je bio gost na novosadskoj premijeri filma u Areni u aprilu prošle godine i ono što je bilo fenomenalno je da je tada i on shvatio zbog čega smo uopšte krenuli u snimanje jednog takvog filma. Shvatio je kakva je mračna istorija i Novog Sada i same Bačke i da je deset hiljada bačkih Jevreja ubijeno 1944. godine  u Aušvicu. Polovina ukupnih žrtava u Aušvicu sa prostora cele Jugoslavije je zapravo bila iz Bačke. Dolazak na Balkan je i za njega bio otkrovenje – jedno je kad sediš kod kuće u Nemačkoj i čitaš šta se ovde dešavalo,a drugo je kada se direktno upoznaš sa svim tim stvarima – i on je shvatio da je bila velika stvar što je zapravo došao i što je otvoreno govorio i protiv revizije istorije i protiv negiranja zločina.“

Da li ste očekivali da će „Enkel“ privući toliko pažnje i da će imati bogat festivalski život?Koje priznanje Vam najviše znači?

„Nagrada Al Džazire, AJB Doc Film Festivala –  njihova nagrada programa mi je zapravo najdraža jer na ovim prostorima Al Džazira ima jedan specifičan pristup dokumentaristici i napravila je deset koraka napred u kontekstu kvaliteta proizvodnje dokumentarnih filmova na ovim prostorima, tako da je nekako njihov sud, njihova nagrada, za mene bila više nego značajna. Nakon toga sama nominacija Prix Europa Berlin, gde je film zajedno sa 25 drugih dokumentarnih filmova ušao u red nominovanih za najbolji evropski dokumentarni film godine, bila je ogromno priznanje i za mene i za RTV kao producenta filma. Te nagrade su stavile taj film u red trenutno najznačajnijih filmova u Evropi i ne mogu da sakrijem zadovoljstvo u bilo kom smislu. Kada sam ulazio u produkciju ovog filma, za mene je zapravo bio izazov da se bavim tom temom, bio je izazov da uopšte dođem do tih ljudi, sve dalje od toga bilo je zapravo korak dalje od nekog ličnog dokazivanja da mogu da se pozabavim nekim većim temama i da pokušam da dobacim do nekih priča koje zapravo imaju mnogo ozbiljniji i univerzalni karakter.“

Interesantno je da se veliki broj mladih interesuje za film. Kakva su Vam iskustva sa tih projekcija?

„Do sada smo imali ukupno tri projekcije koje su bile isključivo za mlade ljude. Te tri projekcije su bile potpuno drugačije. Jedna je bila u Novom Sadu, kao lokalna pretpremijera filma, održana u Galeriji Matice srpske za novosadske srednjoškolce, druga je bila u Bečeju, u uslovno rečeno manjoj sredini, gde je film prikazan maturantima, i treća je bila u Crnoj Gori u Beranama, u jednoj dosta ruralnoj sredini, gde su bila sjajna pitanja. Na sva tri mesta su klinci izvrsno reagovali i postavljali izuzetno pametna pitanja i dokazali na taj način da njima teme Drugog svetskog rata i uopšte istorijske teme, ni na koji način nisu „pase“ i nisu daleko od njihovog fokusa. Taj film jeste važan za mlade ljude, ali je još važnije što ga mladi shvataju. To je za mene bilo veliko iznenađenje i jedno veliko priznanje, jer u dahu gledaju 82 minuta filma, a priznaćete da to nije osobina današnje mladeži.“

SINOPSIS

Kada je shvatio ulogu svog dede Rudolfa Franca Ferdinanda Hesa, komandanta logora smrti Aušvic, u Drugom svetskom ratu, Hans Rajner Hes (49) pobegao je od kuće i prekinuo odnose sa porodicom. Rajner je tada imao 15 godina, ali ga je potpuno slomilo saznanje da je deda obešen zbog ubistva dva i po miliona ljudi, najviše civila, žena, dece i staraca. Kada je napunio 39, Rajner je preživeo težak srčani udar i nakon toga odlučio da se konačno suoči sa mračnim nasleđem dede, porodice, kao i sa strahotama holokausta i da krene u borbu protiv negiranja tog najstrašnijeg zločina u istoriji. Čim je izašao u javnost, postao je najveći neprijatelj i izdajnik svog oca Hansa Jurgena i cele porodice. Njegov otac, tri tetke i stric su kao deca, za vreme Drugog svetskog rata, “normalno” živeli u vili komandanta logora, na svega 100 metara od krematorijuma u kojem su spaljivane žrtve njihovog oca i Rajnerovog dede. Dvorište vile delio je samo zid logora, u kojem je ubijeno više od milion ljudi. Sa druge strane zida, Eva Mozes Kor je imala deset godina kada je deportovana u Aušvic i zajedno sa sestrom bliznakinjom Mirjam bila podvrgnuta nacističkim smrtonosnim laboratorijskim eksperimentima doktora Jozefa Mengelea. Njih dve su ostale bez roditelja i dve starije sestre, svega pola sata nakon što su sišle iz stočnog vagona na “rampu za selekciju” u Aušvicu. Posle smrti Mirjam 1993, Eva je javno oprostila doktoru Mengeleu za ono što joj je uradio. Svoj oprost nacistima objašnjava rečima da “ne želi da do kraja života bude žrtva Aušvica”. Svoj odnos sa Rajnerom Eva objašnjava rečima: “Činjenica da je on Hesov unuk za mene predstavlja sjajnu osvetu! Hes ne može da uživa u svom unuku, ali ja mogu!’”.