sreda, 1 aprilaApa-press vam želi dobrodošlicu!

U SUSRET 25. MAJU, NEKADAŠNJEM DANU MLADOSTI

Piše Jovan Banjac

MAJ NEKADAŠNJI PRAZNIK MLADIH I SVIH OSTALIH

Josip Broz Tito
Sa ponosom se nosila štafeta

Polako, ali sigurno stiže još jedno leto. Muškarci jedva čekaju start svetskog prvenstva u fudbalu i nastup orlova na smotri najboljih majstora loptanja. Hoćemo li još jednom doživeti fudbalski blam, ili ćemo se nakon mnogo godina barem malo radovati saznaćemo vrlo brzo. Oni sa dobrim kućnim budžetom neće imati takvih problema. Spakovaće se i letnje dane provesti na nekoj morskoj plaži. Oni nešto skromnijeg novčanika zadovoljiće se kampovanjem pored Dunava i biće veoma humani, jer će hraniti domaće komarce, a neki, uglavnom velika većina, preznojavaće se u sopstvenoj režiji i ježiti se od pomisli da brzo stiže zima i da će opet trebati novac za ogrev, zimnicu, školske knjige… To je sudbina svih nas koji nismo uspeli da se domognemo čuvanja neke bake iz Nemačke, Austrije, Švajcarske… A nije sve trebalo tako da bude. Barem ne u toj meri bede i siromaštva, jer sam ja u ovoj zemlji ipak doživeo nešto drugo. Učio sam istoriju koju su pisali tadašnji pobednici na čelu sa doživotnim predsednikom drugom Josipom Brozom Titom. Po tim pisanim pravilima svi smo morali da budemo donekle u ravnopravnom odnosu, a ako se malo prisetim prošlosti, zaista smo bili tu negde rame uz rame.

Pionir maleni

Hteo ne hteo, sila me natera, verujem i mnoge druge koji pamte prošla vremena, da se na trenutak vratim u lepa vremena, u maj mesec 70.-tih prošlog veka. U ovo doba užurbano se radilo na završnici sleta u čast maršalovog rođendana, izabran 25. maj za njegov rođendan, ali i za Dan mladosti. Štafeta koja je obišla celu nekadašnju Jugoslaviju i išla od ruke do ruke najboljih radnika, omladinaca i učenika, pristizala je blizo Beograda, gde je trebalo da se na stadionu JNA preda ocu Jugoslavije Titu. Doček štafete mladosti bio je poseban doživljaj. Sa cvećem u rukama, plavim titovkama na glavama, belim košuljama koje su krasile crvene marame oko vrate, dečaci i devojčice pesmom su dočekivali donosioce tog čuvenog predmeta zvanog štafeta mladosti, koju je uglavnom izrađivao neki od udarnika ili priznati umetnik. Bila je čast i neopisiva privilegija stati u prve redove. I dok je neki od omladinaca, ili pak savesnih radnika, trčao ka mestu gde će predati štafetu drugom nosiocu, bivao je obasut cvećem, aplauzom, skandiranjem Tito, Tito i pesmom, uglavnom nekom u kojoj se mora spomenuti maršal. Toga dana deca nisu išla u školu, radnici su dobijali slobodan dan, a nakon svečanosti koja je trajala oko sat vremena, porodice su odlazile na svečani ručak, piće, kolače ili nešto slično.

O da, ne smem zaboraviti, na ručak, kolače, piće… su išli skoro svi i nisu pre toga morali da titraju nekim senilnim bakicama, već su sa ponosom izgovarali ime svoje firme. Dan kada je štafeta stizana u neko mesto nije bio skroz nezaposlen. Bilo je onih koji su padali sa nogu radeći, konobari, jer je taj dan završavao tako da su muzičari morali da pevaju do ranih jutarnjih sati i za svoj rad bili dobro nagrađeni. Konobari su morali ostati još sat duže, jer nisu znali šta je pazar, a šta bakšiš. Mada siti, praksa je bila da se u jutarnjim satima narednog dana, naravno po povratku iz kafane i noćnog života, svrati u pekaru i kupi pecivo, uglavnom burek. Verovali ili ne, za sve to je bilo para i kućni budžet nije trpeo.

Povezano:  ZAVRŠENA PODELA SREDSTAVA ZA DEZINFEKCIJU
To su bile pionirke i nisu znale šta je sponzorstvo

Taj „mali“ bezvredni radnik imao je svoju platu od koje je mogao da plaća dažbine, školuje decu, priprema zimnicu, ogrev, napuni zamrzivač i pušnicu sa svežim i suvim mesom, pošalje decu na letovanje i zimovanje. Bio je zaštićen, imao je svoja prava, radno vreme, penziono i socijalno osiguranje, besplatno školovanje i lečenje… Imao je sve ono što mu je trebalo da miran dočeka penziju, a da na njegovo radno mesto dođe neko mlađi. Imao je i svojih obaveza. Nije smeo da se meša u nešto što ne zna, politiku, već je trebao da radi ono u čemu je najbolji. Imao je pravo da navija za Partizan, Crvenu zvezdu, Dinamo, Hajduk, Vojvodinu… mogao je bezbrižno da ide na utakmice bez da se boji da će tamo izgubiti glavu ili dobiti batine. Smeo je noću da pridrema u parku i nije trebao da se boji za svoju bezbednost, decu je mogao da pusti sami da odu do škole, jer nije znao šta je to pedofil. Radnička klasa nije trpela takve bolesne umove. Devojke su se udavala za one koje vole i nisu gledala kakav su im primanja, koje je vere ili nacije. Nadimak „sponzoruša“ tada nije postojao. Otac je mogao da bude autoritet svome sinu, jer je od pošteno zarađenog dinara mogao sve da pokrije. Nisu mu iskopčavali struju, u kuću mu nisu dolazili državni „reketaši“ da plene imovinu zbog neplaćenih računa. Iako je bio „mali“ radnik imao je svoje dostojanstvo. Izvinjavam se, odoh ja u širinu, ali ako. Sada tek vidim zašto sam se radovao maju, Danu mladosti i Titovom rođendanu.

Možda mi mlađi neće poverovati i misliće da sam sve to prepisao iz neke knjige o zemlji „Dembeliji“, ali nisam. Sve to sam doživeo u jednoj zemlji koja se zvala SFR Jugoslavija. Znala je ta zemlja da nas obraduje i na svetskom prvenstvu u fudbalu, košarci, rukometu, vaterpolu… iznedrila je ta zemlja na hiljade pametnih ljudi, naučnika, lekara, književnika, pesnika, glumaca… I svi oni su se radovali maju. Ko drugačije kaže, biću kulturan i reći najpristojnije što mogu, zaobilazi istinu. Maj je bio, samo na papiru praznik mladih, on je bio praznik ljudske duše stanovnika Jugoslavije.

Možda nije slučajnost da su nas svetski moćnici baš tokom maja 1999. godina najviše bombardovali.