Piše Jovan Banjac
NI VREME NE BRIŠE TUGU
Bliži se dan koga ćemo se sa tugom i neizbrisivom boli dugo sećati, osećati nenadoknadiv gubitak, jer smo ostali bez voljenog druga, prijatelja ili kako su mnogi znali reći čoveka koji je bio u rangu brata.
Tog, 24. septembra 2017. godine, u ranim prepodnevnim satima, tužna vest je brzinom vetra obišla kompletnu apatinsku opštinu, a i mnogo šire. Vest u koju mnogi nisu mogli poverovati, a ona je bila bolna i nažalost istinita. Sa životne scene i svega 47. godina starosti, otišao je mnogima drag i omiljen Goran Nesvanulca, u društvu prijatelja poznat i po nadimku iz detinjstva Klipi. A samo dan pre toga, sa prepoznatljim i veoma dragim osmehom na licu proslavio je još jednu pobedu svog srcu priraslog Bratstva 1946, gde je godinama unazad obavljao sve vitalne funkcije i bio jedan od najzaslužnijih što se klub vinuo u visine pokrajinskog fudbala.
Goran je bio čovek od poverenja, pun nežnosti, topline i ljudskosti, dobar suprug i sin, uzoran otac pun ljubavi koju je prenosio na potomke, ćerku Unu i sina Luku. Cenjen i voljen u krugu prijatelja svakodnevno se borio za bolju budućnost mladog naraštaja u kompletnoj opštini. Neznajući da se štedi, fajterski se nosio sa svim problemima koje život nosi i koji su prisutni u sportu. Neretko se žrtvovao više od drugih, davao celog sebe, radio danonoćno, a sve zaradi uspeha svog sele, svoje Prigrevice koju je uvek nosio u srcu. Čovek da ne poveruje, sve to je obavljao sa entuzijazmom i osmehom na licu. Za svakoga je imao toplu reč, mnogima bio više nego prijatelj, pa ne čudi da je toga dana, 24. septembra, iskrena suza bola i tuge sama krenula kod velikog broja ljudi. A njih niko nije želeo, nije ih ni mogao sakriti i zaustaviti, jer su dolazile iz dubine duše i pokazivale su svu tugu koja je bila i ostala za čovekom koga ćemo večno pamtiti, za našim Klipijem.
Sa Goranom sam dugo sarađivao. Bio je krajnje objektivan, korektan i nikada nije želeo sebi pripisivati uspehe kluba koga je istinski voleo. Svaki slobodan trenutak proveo bi na stadionu koji mu je često bio drugi dom. Laskavo zvanje predsednika nije ga sputavalo da zasuče rukave i obavlja sve poslove oko ulepšavanja mesta gde su dolazili mladi da se bave sportom. Prvi je dolazio, a posladnji odlazio sa stadiona, dočekivao i ispraćao goste, delegate, sudije, igrače… ali je uvek isticao de se uspeh kluba mora vezati uz ime njegovog velikog druga, a objektivno rečeno i više od toga, jer ga je smatrao kao brata, Aleksandra Saše Koraća. Klipi je često znao reći da je Saša uradio puno za razvoj sela, mnogo više od onih koji se samoističu i da se to mora vrednovati. Njegova objektivnost bila je cenjena u krugu sportskih radnika širom Pokrajine i svagde je bio rado viđen gost. Kao neustrašiv, hrabar, odvažan, korektan, ali i veoma pošten ostao je u pamćenju kao vitez prigrevačkog fudbala koji je uvek čvrsto i sa obe noge stajao na zemlji.
Verovatno da nije ni slutio koliko su ga ljudi cenili i voleli. A da je to tako, neka potvrde reči njegovog prijatelja i dugogodišnjeg saradnika Saše Koraća, koji saznavši vest o smrti Klipija, jedva uspeo da progovori.
Izgubio sam prijatelja koga sam voleo kao brata. Nikada više neću imati tako odanog i poverljivog druga. Klipi je neponovljiv. Dok ja hodam zemljom njegova porodica će biti zbrinuta.
U znak zahvalnosti za sve što je učinio za razvoj sporta u Prigrevici, uprava kluba na čelu sa Koraćem donela je odluku da se stadion zove po njemu, pa se na suprtonoj strani tribina može videti uz njegovo ime i veliki natpis “Živiš i dalje u našim srcima”. Na taj način odato je priznanje čoveku
koji je samo fizički otišao od onih koji su ga poznavali, jer reči da i dalje živi u našim srcima su istinite i ispisane sa puno ljubavi.
Dragi naš Klipi, neka te anđeli čuvaju, neka ti je laka zemlja i znaj da te neizmerno cene i vole oni koje si poznavao.