nedelja, 25 oktobraApa-press vam želi dobrodošlicu!

VELIKANI APATINSKOG RINGA

MAJSTORI PLEMENITE VEŠTINE NIKADA NE ODLAZE U ZABORAV!

Apatin, gradić na levoj obali Dunava sa, pred kraj prošlog veka, oko 22.000 stanovnika u nekadašnjoj zajedničkoj državi zvanoj Jugoslavija bio je poznat po ribljem paprikašu, dobrom pivu i sjajnim bokserima. Iz škole boksa koju ja osnovao čuveni trener Žarko Lukić poniklo je na desetine sjajnih majstora plamenite veštine koji su dugi niz godina bili u samom vrhu jugoslovenskog boksa. Ono što je veoma bitno napomenuti, jeste period u kome su Apatinci bili članovi Prve i Druge lige. Bile su to godine kada je Jugoslavija bila svetska sila i kada su se njeni borci vraćali sa svih velikih takmičenja sa nekim od odličja.

Samo su evropski i svetski šampioni mogli Apatin napustiti neporaženi, dok je mnogo drugih, vrhunskih boksera pognute glave odlazilo sa ringa gde su dominirali „čika“ Žarkovi puleni. Mi nemamo nameru da odlučujemo ko je bio najbolji apatinski bokser, jer to je nezahvalno i verovatno nešto što bi izazvalo veliki revolt onih koji pamte dane plemenite veštine u gradu koji je za mnoge majstore ringa bio neosvojiva tvđava.

Reprezentacija Jugoslavije

O apatinskom boksu novinar i veliki poznavalac, a ujedno i veliki zaljubljenik u plemenitu veštinu, Đorđe Vukmirović napisao je mnogo toga, a mi ćemo pokušati da vratimo iz zaborava neke koji su ostavili svoju mladost na ringu. U ovom broju, zahvaljujući našem prijatelju i nekadašnjem velikom bokserskom potencijalu Bogdanu Saviću objavićemo neke istorijske fotografije Labuda Škorića, kao i deo teksta objavljen u našem „Sportskom vremeplovu“

Za Labuda Škorića može se komotno reći da je jedan od najuspešnijih apatinskih boksera jer je u svojoj karijeri uspeo da osvoji titulu prvaka države i bude član nacionalne selekcije.  Labud je na prvi trening u tadašnji čuveni DTV „Partizan“ došao kao četraestogodišnjak davne 1957. godine. Želeo je da krene stopama nešto starijeg brata Ilije, poznatijeg kao Išan, nokautera i borca kakav se retko rađa. Išan je bio ljubimac apatinske publike, jer je važio za neustrašivog borca koji nije znao za strah ili bilo kakvu prepreku na ringu. Verovatno da je i sam Labud znao da je jako teško dostići brata, pa je od samog starta počeo da gradi svoj stil. U relativno kratkom roku postao je bokser sa reputacijom koga su krasile upornost i forsiranje beskompromisne borbe. Ime Labud van ringa mu je priličilo, jer je bio miran i povučen mladić, ali u ringu je vrlo brzo dobio nadimak „Ris“.

Povezano:  PRVI STRELAC BRATSTVA ZORAN STOJŠIĆ: - JA SAM BOGAT ČOVEK... IMAM ONO ŠTO SE NE MOŽE KUPITI NI PLATITI
Labud uoči izlaska na ring sa bratom Išanom i trenerom Žarkom Lukićem

Ne sme se zapostaviti podatak da je tih godina Jugoslavija bila među najjačim bokserskim silama Evrope i da je konkurencija u svakoj kategoriji bila veoma jaka. Ipak, 1962. godine, sa svega 19 godina Labud uspeva da postane seniorski prvak države u perolakoj kategoriji. Odmah po osvajanju titule slede mnoge primamljive ponude raznih bokserskih klubova iz veoma jakih i moćnih bokserskih centara, jer je mladi Apatinac, a ujedno i reprezentativac Jugoslavije, očarao sportsku javnost. Odlučuje se da pređe u Dinamo iz Pančeva gde postaje nezamenjih prvotimac i jedan od najboljih boksera te generacije. Pokušaji da u dresu sa grbom Dinama ponovi uspeh sa prvenstva države nisu urodili plodom, jer je dva puta 1965. i 1966. godine gubio u finalu od tada najboljeg boksera Jugoslavije, čuvenog Zvonka Vujina iz Zrenjanina.

Kao reprezentativac Jugoslavije beležio je sjajne rezultate i na predaju je primorao mnoge rivale od kojih su mađu najpoznatijima bili Rumun Antonela, Čeh Mladenka, Mađar Nađ, Egipćanin El Gandi i mnogi drugi. Za Dinamo je nastupao od 1962. do 1972. godine u tri kategorije perolakoj, lakoj i poluvelter, a dao je neprocenjih doprinos 1968. godine kada su Pančevci po prvi put osvojili ekipnu titulu prvaka Jugoslavije.