nedelja, 26 septembraApa-press vam želi dobrodošlicu!

KADA TE ISTINA NASAMARI – ISTINA O STRAHOTAMA U ZATVORU LORA

Ovaj tekst sam objavio početkom 2010. godine i kao dopisnik tadašnjih FR Vesti u dogovoru sa urednicima, uspeo sam da ga plasiram tako da je obišao sve države sveta gde ima ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Priča je istinita i veoma potresna i kao takva je izazvala silne reakcije mnogih ljudi. Oni koji su poznavali čoveka čiju ispovest objavljujem brzo su se organizovali i sakupili određenu svotu para koji je doneo neki mlađi čovek i uručio mu je. Saznao sam da je reagovala i hrvatska vlada, a bilo je još mnogih drugih reakcija. Nekako u isto vreme krenula je da se objavljuje istina o zloglasnoim zatvoru Lora u Splitu, pa je tekst izazvao veliko interesovanje. Ali… obavezno pročitajte kraj!

Strahota Lore – ispovest preživelog

Miroslav Stamenković (62) rođeni Nišlija trenutno živi u Domu za stare u Apatinu. U ovaj ravničarski kraj došao je silom prilika, a posle golgote koju je preživeo u hrvatskim logorima tokom rata devedesetih godina prošlog veka. Ni kriv ni dužan postao je ratni zarobljenik 1994. godine i od tada pa do kraja 1997. prošao je torturu u tri hrvatska zatvora, među kojima i zloglasnu „Loru“, a posle svega, kaže, ne bi žalio da umre samo da sazna za sudbinu porodice, supruge, sina i ćerke o kojima ništa ne zna punih 17 godina.

„Pre rata sam živeo u Kaštel Lukšiću gde sam nasledio kuću od pokojnog oca koji je u Hrvatsku došao kao zidar. Radio sam u brodogradnji i često sam bio na terenu kako bi zaradio za porodicu, suprugu Živkicu, sina Ivana i ćerku Zoricu. Nisam ni slutio da će se zaratiti i da ću, ni kriv ni dužan, morati da budem deo svega toga. Nikada nisam bio opterećen koji je čovek koje nacije, jednostavno, svi su mi bili isti“, kaže na početku ispovesti za „Vesti“ Miroslav Stamenković.

Ipak, nije mu bilo svejedno kad je video šta hrvatske vlasti rade tamošnjim Srbima devedesetih godina i zbog toga je hteo da pređe u rodnu Srbiju, ali tu je i počela njegova golgota.
„Krenuo sam put Srbije, ali me je kod Knina na jednom od vojnih punktova zaustavila vojska JNA i mobilisala. Nisam imao kuda, već da slušam naređenja i prihvatim ulogu rezerviste vojske Republike Srpske Krajine. Bio sam vozač i radio sve što su od mene tražili, ali nikada nisam pucao niti učestvovao u borbama. Na Svetog Jovana, 20. januara 1994. godine uhapsili su me pripadnici hrvatske vojske i od tada, skoro četiri godine bio sam zarobljenik. Tu grozotu koju sam zajedno sa ostalim zarobljenicima preživeo, ne bih poželeo nikome“, kaže vidno potresen Miroslav Stamenković koji ne krije da je od silnog mučenja izgubio zdravlje, a najviše živce.
„Uhapšen sam na Miljevačkom platou gde sam video 15 srpskih zarobljenika koji su na nogama i rukama imali lance. Video sam žive rane na tim ljudima i kosti su im se videle od tih lanaca. Čuo sam da si bili iz sela Smoković pored Zadra. Držali su ih dok su mogli da rade, a kasnije ih liferovali. Bilo je grozno videti te izmučene ljude.“

Nema pomoći ni od Crvenog krsta

Krajem 1997. godine Stamenković je sa još 12 Srba poreklom iz BiH razmenjen za jednog mrtvog Hrvata. Tu njegovoj golgoti, međutim nije došao kraj. Od 1992. godine on nema nikakvog saznanja o svojoj porodici.
„Pokušavao sam preko raznih organizacija, Crvenog krsta, emisije ‘Sve za ljubav’, da stupim u kontakt sa njima ili sa nekim ko zna nešto o mojoj porodici, ali nemam nikakvih informacija. U Hrvatsku više ne smem da odem, jer me je strah od same pomisli da nogom kročim na to tlo – sam.“

Miroslav Stamenković u tom trenutku je već znao šta ga čeka i vrlo brzo njegovi mučitelji poželeli su mu „dobrodošlicu“.
„Sa drškom od metle izbili su mi sve zube, slomili nos, boli bajonetima i tukli bejzbol palicama. Na butini su mi urezali krst, posekli ruku i kada su videli da mi je vena posečena dozvolili su tek tada da lekar interveniše. Tukli su nas skoro svaki dan. Nije bilo poštede.“

Posle izvesnog vremena Stamenković je zajedno sa ostalim zarobljenicima prebačen u zatvor u Šibenik. Ponadao se da će mu tamo biti lakše, ali je besomučno mučenje nastavljeno.
„Ubrzo sam izveden pred neki sud i kao navodni agresor na Hrvatsku naprečac osuđen na 20 godina robije. Tu zapravo nije bilo nikakvog suda, uveden sam u jednu prostoriju u pratnji dva čuvara i bez prava odbrane, mi je izrečena presuda. Posle toga nastavili su da nas tuku sve dok ne bi izgubili svest, a onda bi nas polivali vodom i kada smo došli sebi, nastavili bi da nas muče. Puštali su pse da nas ujedaju. Terali su nas da ližemo WC šolje, pod i polni organ ženke psa. Prali smo automobile civilima i kada bi ih oprali, oni bi nas u znak zahvalnosti isprebijali“, kazuje Stamenković.

 Hrvat mu pomogao da dođe do Knina

Do početka rata Miroslav Stamenković je radio u Splitu i Zadru. Kada je saznao da mu se raspala porodica i da je krajnje kritično za svakog Srbina da ostane u Hrvatskoj, odlučio je da krene za Srbiju. U tome mu je pomogao jedan prijatelj Hrvat, mašinovođa.
„Smestio me je kod sebe u lokomotivu i dovezao do Knina. Ispričao mi je sve šta se sprema Srbima i želeo je da me spasi. Ne mogu reći njegovo ime da čovek, ako je živ ne bi imao sada problema, ali na tome sam mu zahvalan i dok sam živ neću to zaboraviti“, kaže Stamenković. Sudbina se teško poigrala sa Miroslavom Stamenkovićem, rođenim Nišlijom, danas stanovnikom Doma za stare u Aptinu. Početkom 1994. godine pao je u šake hrvatske vojske i naredne četiri godine prošao golgotu tamošnjih logora, a do današnjih dana ne zna za sudbinu supruge, ćerke i sina, koji su ostali u Hrvatskoj. U nastavku ispovesti za „Vesti“ priseća se dana kada je iz šibenskog zatvora prebačen u zloglasnu „Loru“, gde je proveo skoro dve godine i doživeo najveća ljudska poniženja.


„Čim sam došao dobio sam batine u jednoj prostoriji gde se ložilo. Tukli su me dok nisam pao u nesvest. To je bio prvi kontakt sa tamošnjom stražom. Preko dana su nas terali da radimo teške fizičke poslove i da čistimo krug u kojem nije smela biti nijedna mrlja. Kad bi dobro odradili posao, neki od stražara bi namerno sve isprljao i to bi bio razlog da nas ponovo tuku. Provodili smo celu noć u buretu napunjenom morske vode, a onda su nas tukli palicama, pendrecima, gajtanima, lancima i raznim drugim predmetima. Stavljali su nam struju na uši i glavu. Sećam se da su nacrtali konja na zidu i terali me da se popnem na njega. To sam morao da radim sve dok im nije dosadilo. Kad bi u logor dolazili predstavnici Međunarodnog Crvenog krsta one sa vidnim modricama prebacivali bi među svoje zatvorenike. Tamošnji čuvari su znali kad dolaze međunarodni posmatrači, jer su bili obavezni da se najave“, priseća se Stamenković.

Jeli stonoge i bubašvabe

„Bili smo gladni a oni su nas terali da jedemo stonoge, crve, bubašvabe, puževe i tome slično. Onda su nam davali zadatke da uđemo u kućicu psa i da lajemo. Kada bi završili onda su puštali pse na nas da nas dobro izujedaju“, priseća se Stamenković jedne od mnogobrojnih užasnih scena iz logora.

Od silnih batina, mučenja i ponižavanja, počeo je pomalo da gubi pamćenje, ali u svest su mu se duboko urezala imena mučitelja Mate i Gruje. Često ih sanja i nema miran san. „Nema noći a da ne sanjam neki detalj. Često me bude noćne more i još ne mogu da poverujem da su ljudi takvi. Tukao me je školski drug sa kojim sam bio u odličnim odnosima do početka rata. Razlog je samo zato što sam Srbin. Na glavi imam na desetine ožiljaka od silnih batina. Nikad mi neće biti jasno kakvi su to ljudi. Jedan dan sedimo i lepo pričamo, a narednog dana od jutra do mraka nas tuku. Bilo je i dobrih ljudi, ali su oni morali da ćute. Noću su nas terali da odlazimo na otpad brodogradilišta i da krademo bakar i vozili su nas sa specijalno napravljenim autom za šine da sečemo dalekovode pored pruge kako bi pokrali bakarne žice. Od tih para pokupovali su nove ‘mercedese’“, naglašava napaćeni Stamenković.
Pad Knina i razrušen grad morao se očistiti pre dolaska predsednika Franje Tuđmana. Taj posao morali su da odrade zatvorenici.


„Knin je izgledao kao zgarište. Ruševine, razbacane stvari po ulicama, leševi i naravno, opljačkane kuće bile su prizor koji smo zatekli. Sve to smo morali da očistimo u rekordnom vremenu, jer je dolazio Tuđman da podigne zastavu. Tu nas je obišao Crveni krst i dao nam neku garderobu i nešto hrane, ali čim su oni otišli, sve su nam uzeli. Za jelo smo dobijali nešto nedefinisano, pa smo morali da krademo hleb koji su oni uzimali od našeg obroka i sušili ga za svinje. Znali smo da ga jedu i po njemu hodaju pacovi, ali smo bili gladni i primorani na to“, priča Miroslav Stamenković.
Mukama mu verovatno ne bi došao kraj da nije odlučio da se požali međunarodnim posmatračima tokom jedne od poseta zloglasnoj „Lori“.

Ne bi se svetio monstrumima

„Još se sećam likova koji su dolazili u zatvore i oko vrata nosili ogrlice od srpskih prstiju i ušiju. Sipali su nam slanu vodu na rane i uživali dok smo patili u bolovima. To se ne može zaboraviti“, ističe Miroslav Stamenković, koji nerado govori o svemu što mu se dešavalo, ali želi da naglasi: „Pored svega što su mi uradili ne bih mogao da im se svetim na isti način. To su dela monstruma i takav ne bih mogao nikada biti.“

 „Nisam mogao više da izdržim silne batine. Molio sam ih da me ubiju i da me ne muče više, ali su mi se podsmevali i rekli da od mene mrtvog nemaju koristi. Terali su me da gutam opuške koje su oni bacali po krugu. Odlučio sam da sve ispričam stranim članovima Crvenog krsta. Bojao sam se da će me prevodilac izdati, ali sam ipak bio odlučan. Nakon što sam sve ispričao stanje u zatvoru se naglo promenilo. Prestali su da nas muče, ali su po svaku cenu želeli da saznaju ko ih je izdao. I pored toga što sam bio izmučen i iscrpljen od gladi, nespavanja, umora i batina, bio sam dovoljno priseban da sačuvam tajnu za sebe. Pretili su da će nas sve pobiti, ukoliko ne priznamo. Nisam imao šta da izgubim“, kaže Miroslav Stamenković na kraju ispovesti za „Vesti“, čovek koji je prošao najgora mučenja.

U Apatinu zbog bolesti

Nakon razmene Miroslav Stamenković je proveo skoro dve godine u BiH gde je živeo i radio. Po povratku onih u čije su kuće bili smešteni on je morao da se vrati u Srbiju. Otišao je u Obrenovac gde se zaposlio, ali mu zdravstveno stanje nije dozvoljavalo da nastavi sa radom.
„Imam hroničnu astmu i nisam mogao da budem u tim predelima. Lekari su mi savetovali krajeve slične ovima, pa sam saznao za Dom u Apatinu i ovde se stacionirao. Nažalost, sada nemam nikoga, jer nemam nikakav kontakt sa porodicom koja je ostala u Hrvatskoj. Nemam ni primanja, pa se snalazim kako znam i umem.“

 

I zaista, priča je tužna, ali ne pripada čoveko sa kojim sam obavio intervju. Naime, nakon izvesnog vremena nazvala me je, sada nažalost pokojna Slavica Sarajlija jedna od urednica koja je najzaslužnija što se tekst tako plasirao i ispričala pravu istinu. Moj sagovornik je prisvojio tuđi identitet i lažno se prestavio. Javio se čovek iz Amerike koji je pročitao tekst i nije mogao da veruje da sam uspeo da opišem sve detalje i grozote kroz koje je on prošao. Isto tako se seća da je sve to ispričao pred nekim čovekom iz Srbije nekoliko dana pre nego što je otputovao u Ameriku. Tražio je da stupi u kontakt samnom i da sazna sve detalje oko Stamenkovića koga mi je preporučio Dragan Majstorović tadašnji direktor Doma starih u Apatinu. Nikada se nisam čuo sa dotičnim iz Amerike, a naš „heroj“ je pokupio ono što je drugima pripadalo, ugodno živeo na račun opštine i kasnije se odselio.